Kolumna : Sanjam, a dešava mi se život
Gomila ljudi svakoga jutra ustaje nenaspavana, umiva se, sprema, i kreće na posao. Prolazi uzrujana ulicom i nestaje. Ulice postaju prazne i puste sve dok se radno vreme ne završi. I opet ta ista gomila, sada umorna, žuri kući. I tako svakoga dana. Monotonija razdire i ubija sve te ljude. Poistovećuje ponedeljak sa utorkom, utorak sa sredom i ceo život izgubi smisao. Izgubi se i ona nada za neko bolje sutra. Prolaze tako dani, jedan po jedan, a mi i dalje stojimo na istom mestu. Nadamo se i tešimo da je u nedostižnom čar, neznajući da ako se, bar malo potrudimo, to što je nedostižno može biti ostvareno. Obećavamo jedni drugima bolje dane i bolje vreme. Čekamo da sreća dođe do nas, a ne mi do nje. Da padne zlatna kiša i obasja nam put. Ili smo samo deo gomile?
Grad prepun mladih, obrazovanih i kreativnih ljudi, na čelu sa lošim, ili moda potrošenim vođama, krenuo je u bezdan. Izgubili smo početak, zamrsili se u sredini i primakli kraju. Izgubili smo mnogo mladih, koji su otišli odavde tražeći bolji život. Koliko još smemo, ili možemo to dozvoljavati? Da li još neko uopšte o tome razmišlja?!
Sjenica, nekada centar kulture u Sandžaku, sada nema bioskopsku salu, niti Dom kulture. To ”sada” zapravo traje već godinama. Koliko će još dugo trajati?
Skoro je otvorena Kancelarija za mlade, jedino mesto gde mladi mogu da provode vreme, i uz druženje sa svojim vršnjacima, nadograde svoju ličnost, neguju timski rad, prihvataju različitosti, saslušaju jedni druge, i uz dogovor i međusobno razumevanje, urade nešto za svoju lepšu budućnost. S obzirom da nemamo veliki izbor srednjih škola, mnogo dece odlazi u druge gradove po završetku osnovne škole. Vlasti nam obećavaju da će završiti Dom kulture, čija je izgradnja počela osamdesetih godina prošlog veka, ali ta obećanja postaju jeftina, dok je život tako skup, pa deca provodeći vreme na ulici, pronalaze loše uzore. Stariji nam ne ostavljaju mnogo izbora i ne dozvoljavaju da se i naše mišljenje sasluša i uvaži. A mi zapravo, imamo šta da kažemo! Mislim da su
zaboravili onu staru, dobru poslovicu:”Na mladima svet ostaje!” Često se pitam, šta će nama ustvari ostati? Hoćemo li uopšte moći da učinimo nešto za taj svet koji nam ostavljaju, i koji ćemo mi nekome ostaviti?
A zapravo, jedino što možemo da uradimo, jeste da se trudimo da steknemo što bolji uspeh u školi, jer bi to valjda trebalo da bude sigurna garancija za našu bolju budunost. Da li bi?
Stvarnost lagano počinje da me umara. Ponekad se plašim razmišljanja o budućnosti. Počinjem da bežim iz realnog sveta, zanosim se i sanjam. Sanjam o nekom lepšem svetu, obojenom crvenom, zelenom i žutom bojom. Svetu bez rata i kriminala. Svetu nasmejanog neba i neizbledelog Sunca. Idem u školu u mom gradu, koja je jednaka nekom koledžu u Americi. Družim se sa decom crne i žute boje. Svi imamo ista prava i iste mogunosti, a ipak smo svi na poseban način specifični. A te naše posebnosti, zapravo čine bogatstvo različitosti!
Budim se. Ovakvi snovi me često razočaraju, ali i uteše. Realnost je uvek siva, u poređenju sa lepim snovima. I tako, dok se zanosim i sanjam, dešava mi se život, koji ni malo nije nalik snovima. Vreme prolazi, a ona gomila još uvek nekud žuri. Prolazi nenaspavana svakoga jutra, nekad mokrom i klizavom ulicom, nekad suvom i prašnjavom. I tako odlazi zima, i proleće, i leto, i jesen. I tako prolaze meseci i godine. I sve ostaje isto, monotono, umorno i beživotno. Sami bi valjda trebalo da odlučimo, da li da se priključimo gomili ili da snove pretvaramo u stvarnost? Da li da sanjamo život, ili da živimo vlastiti san?!
Naida Hadifejzović, gimnazijalka iz Sjenice
Ovu kolumnu mozete komentarisati na forumu