Sandak ima lice Pešterke koja se opet beli i rumeni. Beli puderom od snega a rumeni od stida. Sinovi joj se ponovo svadjaju. Rasimovi uglavnom nevini,Suljovi obavezno ranjeni. Nastave li ovako, seti e se Sandak da oboicu pošalje u zasluene politike penzije. Setie se, ali nee to uraditi. Ne zato što nema sree u politici, nego zbog onog, sada uvenog razgovora predsednika Tadia i njih dvoice. Obeali mu, navodno, da se više svaati nee, niti e potezati oruje jedan na drugog.Volee se ko Srbi i Bošnjaci. Što prevedeno na naški znai, ako hoe da se i dalje bave politikom u Sandaku, pucati ne smeju ni kad im se prišenlui. Da se vole, nije moranje. Predsednik, kau, na tome nije insisrirao. A i kako bi, u putanju su dvojica muškaraca. anak opet brani manjine u Skupštini i tvrdi da nije na kokainu. Ja bogami jesam i to na joniziranom sjenikom vazduhu.To mi je danas naroito potrebno, jer su me obavestili da je Memiku krušku nasred sela Radaginje, konano oborio od vlage oteao, ovogodišnji sneg.
Mona i velika kruška je pala, a da nije ,kau, ni jeknula. ulo se samo kad se pocepala do korena i kad su njene beivotne ruke klonule na zemlju. Znali smo da se to moe desiti, imala je preko 200 godina. Bili smo joj potkoili krošnju betonskim stubovima na nekoliko mesta. Uzalud. Smrt je došla i po nju. Tuna vest za sve koji su je voleli i koji uvaju negde u seanju pare nebeskog plavetnila poviše njene glave, pahulju sjenike zime sa njene gole ruke, ukus njenog ploda, i priu kako je zasaena na sred sela. Neko, ije gene nosi pisac ovih redova, premeštao je ljese od tora za ovce. Zakaljala se bila ograena ledina. Krpei jednu, kojoj je vreme polomilo upletene prste prua ispred svojih nogu, ugledao je graicu kruškinog drveta, podigao je sa zemlje i upleo u ostale itke prutove. Pustila je ile i izrasla u orjentir. Uinila nam je veliku ast kad je naše prezime uzela za svoje ime. Danas lei na sred sela i tako mora biti do prolea, kada e joj osei raspolueno stopalo i svaku granu paljivo strpati na drvljanik, odakle e biti prinošena vatri s panjom jednog budiste koji sahranjuje najmilijeg svoga. Ako mi ostali Memii dozvole, na istom mestu zasadi u mladu krušku. Neka raste i nek me, ko ranije generacije moje familije, šuštanje njenog liša uspava i preseli u venost. Te elje sam postala svesna tek kada se Sandak poeo da zeleni u meni.
