Ako ste prvi put ovde pogledajte FAQ. Možda cete se morati registrovati da bi pisali poruke ili videli sve forume. Da bi videli neki forum kliknite na njegovo ime dolje.
"Aprila 1994. godine, pripadnici MUP-a pretresli su mi kucu, bilo ih je oko 30-tak, uz prisustvo Nikole Lukovica, nacelnika SUP-a. Nakon toga ponovo, iako nista nisu nasli, posle godinu dana. Paunovic Dragan, komandir policije u Karajukice Bunarima, naredio je Popadicu (radniku SUP-a) Karajukica Bunare da uhapsi mog sina Nermina i privede u SUP Karajukica Bunari. Odveli su ga u policiju i tamo ga je Popadic tukao nogama, rukama, palicama i hvatao se za pistolj. Prijetio mu. Sve se to dogadalo u prisustvu i mene i moje zene. Molio sam komandira da mi ne tuce dijete, ali on nije htio ni da cuje. Nakon toga sto je prebijen, oboleo, pobegao je u Tursku. Tada je imao svega 16 godina. I posle sedam godina jos svoje dijete nisam vidio".
Tahir Turkovic (1929) iz sela Dolica:
"Cini mi se da se desilo ovo pocetkom januara 1994. Ja sam covek nepismen, ne mogu da pamtim datume. Nisam imao ni poziva, pijacni dan je bio, prisla su mi dva milicionera i pitala: ,,Jesi li ti Turkovic Tahir?" Reko - jesam. Oni mi rekose zove te inspektor Mile Nedic. Ja sam posao sa njima. Tamo me je Nedic docekao rijecima: "Đe su ti one dvije automatske puske, sto ti je donio Nuro?" A Nuro otisao prije rata u Svedsku, niti je mogao da ih donese. Ja da sam imao, ja bi mu ih dao, ne bi dozvolio da me tuce. Ondar kaze: okreni se malo ka zidu pa dobro razmisli. Ja sam se okrenuo ka zidu, a on me posle pita: Jesi li se smislio? Ja sam mu rekao da nemam, on je izvadio palicu i tri-cetiri puta me udario preko leda. Posle toga mi je naredio da skinem jaknju i posle toga me ponovo poceo udariti dok se nasitio. I bodimice udarao me je u jetru i psovao mi tursku majku. Puna dva sahata me tuko. Na kraju mi je rekao da pozovem sina, da pitam. I rekli mi da se javim u Pazar, ja i ovaj Nusret Turkovic. On je umro od batina. Kad je Nusret izaso, otekle mu i noge i ruke, razapele se. Umro je iste godine nakon nekoliko meseci od posledica batinjanja. Mene u Pazaru nisu tukli. Reko mi je Rosic, drzacemo te dok god ne priznate. Tamo su nas saslusavali jedno dva-tri sata i dosli smo. Obdanice smo dosli. Nije proslo ni nedelju dana nakon batinjanja i saslusanja ja sam imao infarkt. Bio sam u komi 24 sata. Lezao sam 20 dana u uzickoj bolnici".
Ihmija Lekic (1955) iz Dolica:
"Dana 5. maja 1993. oko 5 sati i 30 minuta izjutra, uz ucesce 62 milicionera iz Novog Pazara i Sjenice izvrsen je pretres u mojim kucama u Karajukice Bunarima i u Dolicu. Prtresom su rukovodili Rakonjac Mirko, nacelnik SUP-a u Novom Pazaru, Nikola Lukovic-nacelnik SUP-a Sjenice i Ravic, zamjenik komandira SUP-a u Novom Pazaru. Prilikom detaljnih pretresa u obe kuce i u prodavnici u Karajukica Bunarima preplasena mi je porodica usljed velikog prisustva snaga MUP-a i njihove opremljenosti i naoruzanja. U pretresima nije nista nadeno. Oduzeto mi je 70.000DM (sedamdeset hiljada njemackih maraka). Posto sam za njih imao porijeklo, naknadno su mi vracene. Obzirom da su racunali da ja posjedujem oruzje i da ce ga oni naci, bila je spremna i dobro opremljena TV ekipa".
Bibic Sabit (1936) iz Ugla:
"Dana 8. decembra 1993. godine, oko 15 sati i 15 minuta pred moju kucu su dosla kola MUP-a Srbije iz Sjenice. Trazili su mog sina Reufa, koji nije bio kod kuce. Ja sam izasao. Odmah po dolasku rekli su mi da su dosli po oruzje, po neki pistolj. "Bolje ti je da nam sad to das da te ne bi bili" - rekao mi je jedan. Odgovorio sam da nemam nikakav pistolj i da nema nikkavog razloga da me privode, niti da me biju. Posle toga uveli su me u auto i odveli me u Karajukice Bunare. U Karajukice Bunare su me uveli u prostorije Mjesne kancelarije koje su koristili za svoje potrebe, za batinjanje neduznog naroda. Tamo su bili Sefko Bibic i Elamaz Hukic, koji su takode bili privedeni tog dana. Posle izvjesnog vremena, stigla su dva milicionera koja su me pitala da li sam clan SDA i da li sam posjecivao mitinge SDA. Odgovorio sam da sam prisustvovao mitinzima stranke, jer njen rad nije zabranjen, stranka kao i svaka druga. Posle mog odgovora izasli su da bi nakon pet minuta nakon obavljenih konsultacija ponovo usli. Jedan od njih me je dohvatio za rame i udario mi snazan samar u predjelu glave. "Kako nemas!" rekao mi je i opsovao Bosnjaksku majku. Posle udarca, djelimicno sam izgubio svijest, zavrtjelo mi se u glavi. Medutim, to ovoj dvojici nije bilo dovoljno pa su nastavili da me tuku pendrecima po nogama, sve dok mi noge nisu utrnule, posle cega sam i pao. Kada sam se nasao na podu, pridigli su me i naredili mi da ispruzim ruke dlanovima prema gore. Udarali su me pendrecima po rukama ni sam ne znam koliko puta i koliko dugo. Od svih bolova koje sam tog dana podnio ti su bili najtezi i najgori. Posljedice tih batina su to da me i dan-danas bole svi zglobovi na rukama. Za sve vrijeme dok su me tukli. Molio sam ih da prestanu sa udarcima, jer ja, zaista, nisam imao trazeni pistolj. Jedan od dvojice milicionera mi je opsovao Bosnjaksku majku i rekao mi da pistolj kupim za pare i da im ga predam. Kad su mi to rekli nastavili su ponovo da me tuku. Tako tucen i isprebijan osjetio sam snazan bol u predjelu vratnih zila i zatioka i opet sam se nasao na podu. Ponovo su me podigli i postavili opet na stolicu. Pitali su me da li zelim vode. Odgovorio sam da ne zelim, bojao sam se da se ne udavim jer nisam mogao pravilno disati, a kamoli piti vodu. Jedan mi je ponovo opsovao boziju majku i udario me pendrekom u predjelu rebara. Posle toga su otisli. U prostoriji u kojoj su me tukli sve vrijeme je bio prisutan Sefko Bibic, moj bratuced.
U meduvremenu sam dosao svijesti i u hodniku sam zacuo glas moje supruge koja je sa stakama dosla da pita za mene, zbog cega sam priveden. Jedan od inspektora joj je opsovao prljavu Bosnjaksku majku i isterao je iz hodnika. Rekla je da nece da izade pitajuci zasto muci i prebija sirotinju. Posle ponovljene psovke, ona je izasla i dosla pred prozor prostorije u kojoj sam ja bio zatvoren. Ona dva milicionera su se ponovo vratila i nastavila da me tuku, ponovo po rukama. Moja zena je pocela da place i kuka i poziva u pomoc. Posle vriske moje zene, oni su izasli i pozvali me u kancelariju kod inspektora i komandira. Ponovo su mi trazili pistolj. Posto sam jaukao od bolova u prstima, komandir me je pitao zasto placem. Rekao sam mu da su me tukli i da osjecam strasne bolove. Komandir je rekao da ispruzim ruke da pogleda. To sam uradio. Posto sam ispruzio ruke, jedan od one dvojice milicionera me je ponovo pendrekom snazno udario po oba dlana, posle cega mi je pocrnjelo sve pred ocima. Ponovo mi je komandir trazio pistolj i uhvatio me za kosu na potiljku. "Da li ti je neko pricao kako ja bijem", pitao me je. "Idi sad kuci". Sutra u dvanaest sati da dodes i
dovedes sina, pa kad njega isprebijamo onda ces rodit pistolj", rekao mi je. Kad sam posao dohvatili me za kaput i rekli mi: da dovedem oba sina". Abit Kuc (1959) iz Ugla:
"U petak 3. decembra 1993. oko sedam sati izjutra stigli su pred kucu tri milicionera- Mile Nedic, Dragan Paunovic i jos jedan. Izvukli su neku knjigu i rekli mi kako me navodno imaju na spisku i trazili mi automat i pistolj "TT-jac". Ja sam im rekao da tog oruzja nemam, niti sam ga mogao nabaviti. Oni su se smijali i govorili mi "kako nemas kad si na spisku". Ja sam im ponovo rekao da nemam. Rekli su mi da uzmem licnu kartu i podem s njima. Uzeo sam licnu kartu i posao. Posli su sa autom prema Borostici.
U autu su me pitali "gdje ti je oruzje, priznaj da imas". Ja sam im rekao da ga nemam. Mile Nedic me je udario pesnicom u celo (predeo arkade) i rekao mi "ako ga nemas, otici ces pa ces ga kupiti i donijet ga". Ja sam rekao "pa vi me pustite, uzecu onu jednu kravu pa cu je na pijac prodati, ako nadem i kupicu". On me jos jedanput udario pesnicom po licu. U Borostici su me premestili u druga kola. Odveli su me u Karajukice Bunare. Uveli su me u salu mjesne kancelarije. Tu je uslo sedam milicionera, mladih, ne poznajem ih. Rekli su mi da sad priznam za oruzje da me ne bi bili. Rekao sam "nemam ja oruzje, kad nemam otkud da vam priznam". Na nogama sam imao cizme. Rekli su mi da ih skinem. Svukao sam cizme. Postavili su me na jedan hastal, njih sedmorica me uhvatili i poceli me biti pendrecima po tabanima. Ja sam tu skakao, vriskao od bolova. Pao sam sa stola a oni su me, ko je stigao, udarali nogama i palicama po cijelom tijelu, kada su stigli. Nakon toga ispravili su me i postavili uza zid. Udarali su me pesnicama po grudima, ja sam padao, oni su me podizali, ispravljali me i ponovo me udarali. Pustili su me nekoliko trenutaka pa me uveli u drugu sobu. Tu je bio jedan policajac u civilu. Pitao me je jesam li se smislio. Setao je pored mene sa palicom u ruci, ali me nije udario. Opet su me uveli u salu. Jedno pola sata me nisu dirali a onda su me ponovo poceli udarati. Ponavljali su pitanje da li sam se smislio. Ja sam odgovarao da nemam sta da se razmislim kad nemam. Dobro - rekli su mi, svukli mi vetrovku i postavili me, njih sedmorica, potrbuske na stolicu. Udarali su me pendrecima po nogama, ledima, pesnicama po glavi. Kad je jedan od njih zamahnuo da me udari pendrekom po glavi postavio sam ruke i udario me po dlanovima. Udarali su me pendrecima po dlanovima, koliko su mogli. Nisam osjecao ruke, noge, nista.
Tri puta su me tako postavljali na stolicu. Ja sam vriskao, kukao, skakao od bolova, ali nista, oni su me i dalje tukli. Jedan mi je prinio pendrek do usta i rekao "govori koja je ovo drzava, je li ovo Turska, je li SDA?" Ja sam cutao, nista nisam rekao. Jednom su me bacili sa stolice i udarali me nogama. Ja sam se onesvijestio. Jedan donio flasu vode i polio me po licu, a drugi me dohvatio za kosu i postavio me na stolicu. Vise me nisu udarali. Kad sam izlazio nakasljao sam se napolju, iskasljavao sam krv. Dok sam izlazio, rekli su mi "idi, donijeces ti oruzje". Opet sam rekao kad nemam da ga ne mogu donijeti. "Mars napolje, majku ti Bosnjaksku"-rekli su mi. Boljelo me nekoliko dana sve. I sad osjecam bolove u grudima najvise. Citava 24 sata lezao sam u ovcijoj kozi, kako bi ublazio bolove, a da se na vrijeme obratim ljekaru nisam imaoni i para a ni knjizice. Dok sam bio u Karajukica Bunarima bio je priveden i Redzep Hukic. I njega su prebili, gledao sam iz coska kako su ga postavili-opruzili preko stolice i tukli ga odozgo. Nije smio da se mrdne, prebili su ga. Mene su tukli krvnicki, pravo cetnicki, onako da me nema. Povrijeden sam, izmaltretiran, isposovan, unisten".
Muslija Bibic (1940) iz Ugla:
"Nedelju dana pre dogadaja pitao sam postara: "Ko prima socijalno i penziju za Fatu Bibic, moju snahu koja od zimus zivi u Sarajevu?" Odgovorio mi je da prima Kambo Bibic, koji je clan SPS-a, i saradnik milicije. Pitao sam kako moze on da prima, nisam dobio odgovor. U sredu, sledeci dan, dosla je milicija kod moje kuce i pitali me da li sam cuo nocas neke pucnje? Odgovorio sam da nisam cuo nista, niti je bilo pucnjave. U sledecem utorku bio je zbor gradana u Karajukica Bunarima, gde sam bio prisutan. Isto pitanje sam postavio i predsedniku opstine Sjenica. Kada se zbor zavrsio, usli smo u kafu vl. Blagoja Kuca, za jedinim slobodnim stolom, gde sam sreo sa Amirom Gorcevicem odjednom se obrela jakna na nas sto. Tri puta sam pitao cija je jakna, nisam dobio odgovor. Amir je obesio na svoju stolicu. Od susednog stola je skocio Sabro Mulic i naredio Amiru da vrati jaknu gde je bila. On mu je bacio jaknu u naruce. Sabro je skocio ka meni, govoreci da nema Boga, da je pomeri sa stola. Gosti nisu dali da dode do sukoba medu nama. Usao je komandir milicije Dragan Paunovic i izveo obojicu nas iz kafe i poveo nas u kancelariju. U kancelariju me je opsovao i udario 3-4 puta po glavi rukom. Sabra Mulica nije ni pitao sta se to dogodilo jer je to njihov saradnik 10-tak godina, koji je prodao ranije 40-tak komada oruzja i nikad nije za to bio pitan niti je odgovarao za to krivicno delo".
Vezira Hukici iz Ugla:
"Prvo kad su poceli trazit oruzje, dosli su kod Hukic Kanba. On je bio prvi. Dosli su pred vrata, ujutru, Mile i Dragan. Kanbo je krenuo da izade na vrata. Oni su ga zaustavili, rekli su mu vrati se unutra i daj nam pistolj i pusku automatsku. On im je reko: ja to nemam. Oni su mu kazali imas i daces. Usli su u sobu, ja sam im stavila kahvu, posto su trazili. Ja sam im rekla da ga ne maltretiraju, jer nema pusku koju su mu trazili. Oni su mene rekli: ti cuti, mi znamo sta cemo radit sa njim. Kazu njemu: ti moras za pola sahata doc u Karajukice, pistolj i pusku donijeti. Ne dodes li, dolazimo po tebe. On nije smeo da ode, jer nije imao da ponese. Otisao je kod Hukic Fehka, to mu je rodak. Tu se sklonio. Dragan i Mile su dosli kod Fehka i stavili u kola Kanba, stavili mu lisice. Bio je Osman Hukic, isto svezan. Prebacili su ih za Sjenicu. U zatvor su ih drzali dva dana. Treci dan dosli su Mile i Dragan kod mog sina, Ismeta. Ismet je Kambov sin. Rekli su mu da moj sin nade pusku i da ponese pusku pa ce ga pustiti. Moj sin je reko da ako mogu da mu kazu gde moze da kupi pusku, jer je on nema. Moj sin je otiso kod Fese, Fesa je bio sef mesne kancelarije, i on je reko da sam ja svedok da on nema pusku. Fesa je rekao: idi kuci sretnucemo se u Karajukice da kazem Draganu da ne trazi od Kanba pusku, jer je prodata u Ljeskovu kod jednog Đerekarca. Fesa je doso u Karajukice, i Dragan je oslobodio Kanba. Kanba su pustili ono vece. Posle su Ismeta priveli i rekli mu da i ti moras rodit te puske. Dragan je Ismeta bio ovde jednom. Pa ga je bio drugi put. Moras ih stvorit. Dragan je Ismeta prebacio u javnu bezbednost. Tamo je bilo jos strozije. Corbic ga je bio, crnsi je bio od ugljena. Ismet nije smio da ide drugi put u drzavnu bezbednost, otiso je sa Nikolom Novcicem, zvanim Kajo. On ga je taj dan oslobodio, ali sledecih dana opet su ga zvali. Tog dana su mu rekli da je imao puske i da ih je prebacio u Crnu Goru i da ih mora donijeti. On je reko da nema. Dragan ga je tukao. Svi njegovi drugovi, kada su ga videli, plakali su. Ismet je zamolio oca Kanba da ne tuzi da ga opet ne biju. Ismet je radio u Karajukice, u kafani. Mile mu je naredio: da ides u sumu, da mi poneses gradu, da nades traktor kako ti glava zna. ti znas gde ces ga nac. I on je platio traktor i otiso za gradu i radnike koji treba da mu pomognu i donio mu gradu da ga miti, da ga ne bije. To mu nista nije pomoglo zaboravili su oni to i opet su ga bili po tome i onda je reko: ja nemogu nista da uradim, sve sam upotrebio da bi se spasio. Sad samo moram dohvatit decu, sad samo, majko, moram da odvedem decu i da idem u svijet. Otiso je sa zenom i decom u Sarajevo. Ostavio je sve njegovo sta je imo. On je sad u Nemacku. Otiso deci da zaradi hleba, ako bude kadar".
Ovim dzelatima nemoze da se sudi....Nepostoji kazna koju su oni zasluzili.Mislim i elektricna stolicaje blaga kazna...
Koliko sam cuo ovaj karlicic dobio je otkaz jos u vrijeme kada je bio nacelnik Suad Bulic,a kao sto neko rece mile nedic uziva i kahvenise jos uvijek po carsiji..
Interesuje me dali nasa opstinska vlast moze nesto da ucini po tom pitanju,jer ima tu jos par onih idiota koji sesepure po gradu a zna se stasu radili.
__________________ JEL SJENICA DJE JE NEKAD BILA ?
Besel to onaj sto je dovodio one stare ljude da glasaju za eska,i sto je posle bio na slavlje kad je esko izabran za presednika,ja sam vidjao da je dolazio cesto u sdp pa pitam jel to onaj isti mile nedic ili imaju dva u sjenici?
Sve su na svoj nacin lepe, sve ljubavi moje slepe, tacno znam sta sam na svakoj voleo. Ali kad podvucem crtu, sve sa tobom gube trku, ti si ipak nesto sasvim posebno...
"Ne secam se tacno, da li je bilo 6. ili 7 decembra 1993. kada su me pozvali da se javim u mjesnu zajednicu Karajukice Bunare. Pozvali su me da se javim u jedanaest sati. Kada sam otiso, bio je samo dezurni. Javio sam se njemu. On me pito: jesi l' donio ono sto su trazili? Rekao sam njemu da to oruzje, sto traze od mene, nemam. On je pozvao inspektora Mila Nedica i rekao mu da sam se javio tacno u koliko sam bio pozvan. Ja tacno ne znam ime tom policajcu kojem sam se javio, onda mi je on rekao: cekaj dok dode nas inspektor Mile. Nisam uopste znao, ni ko im je taj Mile. Dezurni mi je rekao: ako imas nekog svog, idi i sedi, dok dodu Mile i Dragan. Ja sam onda otisao u kahvu da se ugrijem, jer je bilo mnogo hladno. Kazao sam dezurnom gde cu biti. Sedeo sam neko vrijeme u tu kahvu dok me nije pozvao dezurni da se javim. Ponovo sam otisao u kancelariju kod dezurnog da se javim. On mi je rekao: sacekaj, dok oni dodu. Nije mozda proslo ni deset minuta, stigao je Mile Nedic i kako ulazi, kaze: jesi l' donio automatsku pusku, pistolj, ali ne secam se tacno koji mi je trazio, jer sam bio zbunjen kada su mi trazili ovo oruzje. Rekao mi je: "j**em ti tursku majku" i poceo da me bije uz psovku majke turske: "Imaces i daces, kad ti ja kazem. Sigurno imas i moras da das!" Ali ja nisam imo nista od tog sto su mi trazili. Rekao sam him da nemam dovoljno hrane za sebe, a ne da kupujem oruzje. Onda je Mile Nedic zasukao rukave do lakata i rekao: "Vidis ove miske, kakve su, pa ces sve dat sto imas!" Tako sve psujuci i udarajuci me. "Ako nemas snadi se kako znas i umijes, jer moras da nam doneses, pa makar bilo i da kupis. Mile mi je rekao: odoh da se odmorim, pa cu ponovo da dodem da te bijem. Ja sam mu rekao: mo's me vesat, ja od toga nemam nista. On je izasao da se odmori, ja sam ostao i dalje u tu kancelariju, cekajuci dok se vrati. Nakon nekoliko minuta ponovo se vratio kod mene i rekao mi: jesil se smislio Bibicu i dalje psujuci tursku majku i udarajuci po meni. Posto me ponovo izudaro, isterao me iz kancelarije i poveo u salu pricajuci sad ces sve priznat kad ti ja kazem. Jos neko vreme sam sa njima slusao Sabitov, Abazov i Elmazov plac i kuknjavu. Od te tuge pozeleo sam da me nema. Mile mi je rekao: sad idi kuci, odmori se malo, pa sutra dodi pa cu nastavit da te opet bijem. Otisao sam kuci i nisam vise hteo da se vratim u cetnicke ruke tog monstruma Mila Nedica".
Kuc Murat (194 iz Ugla:
"Dosli su pred kucu Mile i Dragan 6. ili 7. decembra 1993. godine. Ja sam bio za stokom a onda sam doso sam kuci u 12 sati. Priveo sam stoku, usao sam u sobu i seo da jedem malo leba. Stigla je "niva" pred kucu. Zena izasla da vidi sta je u pitanju. Imalo je ljudi kad bi videli "nivu", bezali bi u planinu. Trazi, a nemas da das, a onda moras u planinu. Ja nisam nikud is'o. Dragan mi je reko: "Znas li, Kuc, zasto smo dosli kod tebe?" Ja sam reko: ne znam. "Jesi l' cuo da uzimamo oruzje od naroda? Uzimamo im mitraljeze, puske, pistolje i kod tebe smo dosli da nam das pusku M-48, pistolj 7-14 komada metkova. Reko sam: Slusaj, nemam sigurno. Mile Nedic je rekao Draganu: "Dadi mu poziv, a on ako je nema, rodit ce je!" Dragan mi je napisao poziv na licu mesta i dao mi da se javim sutra izutra u sest sati u Karajukice Bunare. Izjutra sam otisao pred kancelariju. Mile je bio na vrata od kancelarije i rekao mi je: "Je si li, Kuc, donio?" Ja sam mu rekao: "Nisam ti donio, jer nemam." "Hajde, udi u kancelariju", rece mi on. Uso sam u kancelariju, a on me pita: "Sto nisi donio, hoces li ti da das?" - Bi' donio, ali nemam, odgovorio sam mu. Naredio mi je da stanem mirno i ruke uza se. Stao sam kako mi je rek'o. On je bio odavud hastala, a ja otud hastala. Reko mi je: "J... sam ti majku tursku, daces i ono sto ne treba, a ne ono sto imas!" Kako sam stojao u stavu mirno, a on ti me udri odozdo, boksom u slabinu, ja sam ostao bez vazduha. Istero mi vazduh. Nisam mogao vise da stojim. Poceo sam da padam ka zemlji i u tom trenutku je prisao Dragan komandir, i pridrz'o me. Ne znam koliko sam bio u tom stanju. Ne znam. Kad sam dosao sebi, Mile mi je rekao: "Bolje ti je ovde da das, nego da te vodimo za Novi Pazar. Smisli se". Zbog bola, koji sam trpeo od udaraca, rek'o sam mu: "Udario si me, i kad bi imao ne dam ti". A on mi kaze: "J... sam ti majku, jetru sam ti ostetio!" Nakon nekoliko vremena, stigao je Banda Pljakic, te je rekao Milu: "Pusti mi Kuca, pet minuta - da razgovarm sa njim". Ondar smo ja i Banda, usli u neku drugu prostoriju. Ali ja sam tu bio budala. Banda me pita: "Murate, koliko imas sinova?" - Tri sina i sest devojaka, odgovorih mu. Banda mi se poce zaklinjat: "Ja imam jednog sina, Niko se zove, nas'o ga u carsav savijena, ako te izgorim, no mi kazi slobodno, imas li pusku?" Zakleo me on: "Glave ti tri sina, imas li pusku?"- "Glave mi moga Nika, necu te izdat", ponovo mi se zakle. Reko sam mu: "Slusaj, imam tri sina, udario me Mile Nedic, ne dam mu je, nikako. To mi je ostalo 'spomena od oca - imam i potvrdu za nju. Jos od 1941. je. Nalazi se u slamu, nikad je nisam dir'o. Bilo mi je zao da dam tu 'spomenu". Kako smo prolazili hodnikom, Mile je zaviko: "Pusti ga, nek ide kuci. Lud je, ne mogu na oci da ga gledam!" Banda zavika: "Ima kuci pusku!" Upalili su "nivu". Bio je Mile Nedic i sa njim jos trojica, cija imena ne znam, i mene stavise u "nivu", te kod moje kuce. Kad stigosmo, rekoh devojcici: "Evo, milicioner, podaj im to puske!" Napisali su broj puske, dan i sahat kad su je uzeli i taj dan sa tim zavrsismo.
Za jedno mesec dana posle toga, pozvali su me u Novi Pazar. Pozvali su mene, Braha Hukica, Jaha Gorcevica i Haruna Hukica. Poziv mi je narucen za osam casova, datuma se ne sjecam. Pise da se javim kod Corbica. Ja sam otiso zajedno sa Brahom, Jahom i Harunom. Otisli smo autobusom. Kad smo stigli u novopazarski MUP, ova trojica su ostala u hodnik, a mene je pozv'o Corbic: Ulazi Kuc i ja sam us'o. Pita me on: "Znas li zasta sam te zvao?" - Ne znam, odgovorih mu. "Pozvao sam te da mi das pistolj, "7" sa 14 metkova", rece mi on. Ja sam mu rek'o: "Im'o sam samo jednu pusku, 'spomenu od oca, to sam dao Milu. Drugo nemam vise sta da dam". On mi se obrati ljutito: "Pazi s kim razgovaras. Znas li gde si usao!?" Ja sam mu reko da znam i da sam u SUP. On mi kaze: "Ovo ovde, nije SUP. SUP je u Sjenicu, K. Bunare, Budevo, Poljanu, u Tutin. Ja sam inspektor za region Kraljeva, Raske, Novog Pazara. No, hoces da doneses?" - Bi donio, da imam. Al' nemam, reko sam mu. A on meni opet: "Ako bude potreba i rodices!" To rece i naredi mi da se okrenem licem ka zidu i da se smislim. Okrenuo sam se ka zidu i cutao. Drz'o me od osam ujutru do uvece, sve dok nije smena napustila. Svetla su se zapalila. Drao mi se koliko je mog'o. Izvuko je palicu iz hastala i naredio mi da opruzim ruke. Palica je bila ona debela, dugacka. Ruske su je zvali. Plafon je visok bio, a on dofacase onom palicom po plafonu. Opruzi ruke, nareduje on. Ja opruzim obadvije. Udario me dvaput po jednoj i dvaput po drugoj. Zaboljelo me mlogo. Reko mi je j... sam ti tursku majku, na vrh dvije godine ces osecat bolove. I nije me slago. Osecam bolove i dan danas. I ondar mi je rek'o, idi kuci i donesi sutra. Ne doneses li sutra do 8 ujutru, vido si sta je milicije ovde, cijela milicija ce se redat na tebe. Ni rodena te majka nece poznat. Ja sam mu reko, ja necu kuci, autobusa nemam. Otvorite mi zatvor, jer da donesem to, nemam i drzite me tamo. Nije cek'o ni da zavrsim vec mi naredi: "Izlazi, majku ti tursku j...., ujutru, ako ne doneses pistolj, neces ziv, izac". Ujutru sam opet otiso kod Corbica.
Zazvonio je telefon i on je izas'o a mene ostavio sahat vremena da ga cekam tu. Cijelo vrijeme sam stojao. Ondar je us'o i rece mi: "Sedi Kuc, imas tri fotelje, pa izaberi". "Ne mogu, ja sam seljak pa cu ti oprljat", velim mu ja. On opet naredi da sednem i ja sam seo. Potom me pita: "Pusis li?" - Pusim, potvrdio sam. On izvadi neke dugacke cigare, te me posluzi. Ja sam zapalio, a on me pita: "S kim ne govoris u selu?" Ja mu rek'o da "ne zborim sa Tasom Gorcevicem, tri godine". Objasnio sam mu i zasto. Pito me jos sa kim ne zborim i ja sam mu rek'o. Kad mu ja to rek'o, a on meni: "Sto mi nisi to jucer reko, no sam te upropastio". Ja mu odgovorim: "Gospodine, ja nisam zn'o, sta ti mislis u glavu, ti me nisi pito, pa ti nisam mogo rec'. Da si me pit'o, rekoh bi ti". Onda mi je potvrdio da me je Taso prijavio za pistolj koji nemam. Reko sam tom Corbicu da ja sa Tasom ne govorim cetiri godine i da imam ko sto nemam, sigurno ne bi bio Taso taj kom bi se poverio. On mi je na to rekao da su jutros dobili garanciju od njihovog povjrenika u selu da nemam i da mogu da idem. Kad sam odlazio, reko mi je: "Dok sam ja ovde na sluzbi, vise te nece zvat niko." A tako mi Boga, nisam im'o".
Kuc Vezira (195 iz Ugla:
"Dijete mi je imalo oko 16 godina. Ja sam izasla, kad pred vrata - bijela "niva". Iz nje su izasli komandir Dragan Paunovic i Mile Nedic. To se desilo 3. decembra 1993. Mile je rekao: "Da mi das oruzje: automat, pistolj i 150 metaka i torbicu!" Rekla sam: ja to nemam, a ono sto ima, ja cu predat. Milo je pit'o mog sina Sadata: "Ciji si?" On je rek'o: Reckov. Mile je naredio: "Dragane, vodi ga u kola". Ja sam molila: stanite ljudi, ne vodite mi dijete, evo ja cu sa vama. Nemojte mi dijete! Dragan je iscupao kolac iz ograde i posao prema meni psujuci mi majku. Moja majka mu je rekla: Nemoj, to mi je cerka. On je opsovao i majku i Boga i meni i mojoj majci. Moja majka je podigla ruke i molila: nemoj mi scer, no evo ubi mene!" Deca su mi vriskala i od vriske i piske im je pukla krv na nos i usta. Sve je bila krv po snijegu oko moje kuce. Dijete su mi odveli , a ja sam ostala sa preostalo cetvoro dece kod kuce. Kada su mi odveli Sadata za Karajukice, uzela sam konja i otisla za Karajukice, sve placuci. Stigla sam u Karajukice i usla u hodnik, onde de ih biju i cula sam jeku, ne znam da li je bio Relja Hukic, dal' moj sin. Ja sam se uhvatila za kvaku od vrati, jedan crnomanjasti, kokorljive kose, povisok, mladi je izasao i pito me: "Sta hoces?" Ja sam rekla: "Hocu da me ubijete, da poginem kraj deteta, od svog sina necu da se odvojim vise!" Izveli su mi dijete svezanih ruku na ledima. Ja sam potrcala i zagrlila ga placuci: "Kuku mene za tebe!" Oteli su mi ga iz zagrljaja i turili u kola i odveli ga nasoj kuci. Ja sam scela sa njima zajedno, ali me nisu dali. Ja sam na konja, krenula za njima. Oni su stigli, a ja sam razigrala konja kako bi istovremeno stigla sa njima, da mi ne biju dijete. U tome me konj zbacio. Pokusala sam da ustanem, ali nisam mogla. Ostala sam jos neko vrijeme tako. Posle sam teturajuci nastavila peske do kuce. Stigla sam jedno dvadesetak minuta posle njih. Kad sam stigla kod kuce, Mile je rekao: "Moras dat automat!" Ja sam rekla: ja to nemam.
A on se okrenuo onoj trojici, koji su bili sa njima, i naredio: "Vodite joj opet dijete!" Ja sam zavikala: dijete ne dam, preko mene zive. Mozete me samo ubit na mrtvo. Ja sam usla u kola, a oni mi uzeli dijete i ponovo ga uveli u kola. Ja sam sela pokraj deteta i nisam scela da se odbijem od od njega. Jedan me ufatio od njih i vukao iz kola, tako da sam udarila ramenom, a on me je jos jedanput udario preko leda. Zatvorili su vrata i opet mi odveli dijete. Ja nisam mogla da idem vise za njima. Prenemogla sam se. Tamo ga odveli, da ga biju jos.. Bili su ga dok su mogli. Polse ga tamo Mile Nedic dohvatio za kosu, i o zid ga udarao, dok dijete nije moglo da podnese. Posle su mu naredili "Idi, a ako se okrenes, ubicemo te!" Dos'o mi je kod kuce. Sav je bio u modricama, najvise po bubrezima, po nogama i ledima, ada - svuda. Posle sam otisla kod doktora, ali on nije bio tu. Udario je snijeg, nismo mogli do Sjenice. Savijala sam ga u ovcje koze. Sva su mi deca obolela od tih dana, od straha koji smo preziveli. Tada mi je bio muz u Nemackoj i nije smeo da dode kad je cuo za dijete, vec mi je reko: posalji dijete, ovamo da ga lijecim. Tamo mi je otislo dijete, evo deveta godina, jos ga nijesam videla. Nije mi dolazio vise. Posle mi je dos'o muz, tek navrh tri godine. Oni su dosli tada, donijeli mu poziv i odveli ga u Budevo i tukli ga. Vise ti ja nemam sta pricati".
Beha Hukic (1937) iz Ugla, majka Ibrahima Hukica:
"Oko 10 sati i 30 minuta pred kucu je stigao Dragan Paunovic, milicioner. Dolje na putu su bila dvoje policijskih kola. Dragan je pitao gde je Braho. Rekla sam da je u skoli, na poslu. "Kako u skoli kad se deca vracaju sa casova kuci"- rekao mi je, i dodao "SDA mu je dodijelila automatsku pusku i on treba sad da je vrati". Rekla sam da mi nemamo nikavu pusku i da to nije istina. U to je stigao i Braho. Dragan ga povuce u stranu i rece mu da donese pusku. Braho je rekao da nema nikavu pusku. "Dobro - rekao je Dragan i povukao ga do kola "Tamo ces je rodit". Rekao mu je da uzme licnu kartu i Braho mu je rekao da licnu kartu ima kod sebe. Kad je stigao do kola pitali su ga hoce li da ga vezu. Braho se nasmijao, rekao "ne" i seo u kola. Sa njim su priveli i sina Recka Kuca, njega su vezali. Dragan mi je rekao da dovedem Raifa. Dabogda taj dan ne dosao ni onome ko mi je ubio Braha. U potoku, pred dzamijom su cekali Relju Hukica i Relju Redzepa - Hukica. Rekla sam Draganu: Dragane, nemoj mi dijete teretiti. On mi je rek'o: "Haj ti tetka kuci, Braho je priznao!" Muz Raif mi je bolestan pa sam ja posla za Karajukice Bunare da vidim sta mi je sa detetom. U Krajukice sam stigla u 15 sati. Prvo sam otisla do Draga Rakocevica. Njega smo poznavali i mislila sam da ce nam pomoci. On mi je rekao: "Nisam ti ga ja uzeo, vec vasi u SDA". Na vratima od mjesne kancelarije me zaustavi Mile Nedic. "Koga trazis?", pitao me je. "Trazim Ibrahima, kod njega su mi kljucevi". Braho je bio iza njega i pokazivao mi rukom da ga pricekam napolje. Milo je od njega uzeo kljuceve i dao mi ih. Rekao mi je: "Idi, gubi se, znam ja tebe ko zle pare u kesi". Kad sam izlazila Braho mi je rukom pokazao da udem u kafanu Osmana Hukica. Tu sam ga i sacekala. Za dva minuta Braho je dosao i seo pored mene. Narucila sam mu kahvu i paklo cigara. Bio je nekako smoren i tesko je disao. Rukom se drzao za prsa. Nedugo zatim u kahvu ude i Mile Nedic i sede u cosku. Kako sede, rece da Braho dode kod njega. Braho je zavikao "Posto sam vec seo, neka me ovdje". Ibrahima su tukli od 11 do 16 sati. Kad smo izlazili, Mile je izasao za nama i rekao Brahu "Ko covek sam te pustio, sutra do deset da dodes". "Bez brige" - odgovorio je Braho. Ja nisam znala ni sta da donese, ni sta je to Braho priznao. Pitala sam Braha: imas li ti Braho pusku, kako ces je nabavit? Rekao mi je da je pod prisilom morao da prizna i kaze da ima pusku iako je nema. "Otkud mi puska, ali morao sam nesto da izmislim i kazem, bili su me. Rekao sam im da imam pusku, da sam je kupio u Crnoj Gori i zakopao je pod jednu krusku povise stare kuce u Rasovo (Bijelo Polje). Za pare rekao sam im da sam uzajmio kod daidze Rasima". Istoga dana izvrsen je pretres u tri kuce Gredica u Rasovu. Rasim Gredic, moj brat je priveden i isprebijan u SUP-u u Bijelo Polje. U pretresima ni kod koga od njih nije nadeno nista. Za to smo tek sutradan culi. Sutradan, izjutra, Braho je otiso u Skoplje, a iz Skoplja za Tursku. Bio je sav isprebijan. Tesko je disao i zalio se da ga probada u prsima. Rekli su mi da je u Turskoj bio jedno vrijeme u bolnici na lijecenju, imao je dva polomljena rebra. Istorija nije zapamtila ovu nasu muku. Rat je drugo. Rat je rat. Dodu i prebiju te i ti, sta ces, trpis. Muka".
Seferovic Taip iz Ugla:
"Dosli su Mile Nedic i Dragan Paunovic, uvece, decembra 1993. godine, oko osam casova kod moje kuce da me traze. Ja nisam bio kuci, bio sam u selo, na posedak. Kada sam doso kuci oko 11 casova, zena mi je rekla da su dolazili gore pomenuti, trazili me i da su ostavili poziv da se javim u Karajukice Bunare u sedam casova. Nije mi bilo sve jedno. Prosla je noc i svanuo je dan. Uzeo sam poziv i otis'o u Karajukice Bunare. Usao sam u njihovu kancelariju. Unutra je bio covek u crnoj, kaubojskoj uniformi, koji mi se obratio rijecima: izvolte. Ja sam mu predo poziv, a on mi je rekao: "A ti si taj koga trazimo. Zar nisi pobegao, kao tvoje kolege?". Ja sam mu odgovorio: "Na koje mislite kolege?" On je rekao: "Ove tvoje, sto hocete drzavu". To je rekao i izasao. Odmah posle toga su dosla cetvorica policajaca i nesto se dosaptavali. Nakon pet minuta uso je peti, to je onaj predhodni covek u crnoj uniformi kaubojskoj, kojeg ja od ranije znam. Radi se o inspektoru Pendi, seo je na stolici, izvadio neke papire a onda mi se obratio: "Jesi l' doneo oruzje da predas?"
Ja sam rekao: "Ja imam registrovano oruzje, ne znam sta vi trazite?" - To ce te kasnije znati, odgovori mi on. Naredi policiji: vodite ga u salu, sto su oni i poslusali. Pridose mi, uzese me za ruku i odvedose u salu. Odmah po ulasku u salu, policajci su izasli. U sali na podu, lezao je covek, ne reagujuci nicime. Priso sam mu. Vidio sam krv kako mu tece iz usta i nosa, a njegovo odelo je bilo prljavo od prasine s patosa i policijskih cizama. Pozno sam coveka. To je bio Abit Kuc, iz sela Ugla. Bio je jos ziv, ali bez svijesti. Kasnije se osvestio. Odmah sam shvatio u kakvoj se situaciji nalazim. Vrata i prozori su bili otvoreni, a napolju je bilo mnogo hladno i bilo je snega. Zbog velikog mraza, promaha je ubitacna bila. Posle jedan sat vremena doveli su Sefketa Hukica, Ibrahima Hukica i Sadata Kuca. Kada su Relju - Sefketa Hukica uveli, bilo je sest policajaca. Nista ih nisu pitali, samo su poceli da tuku. Ubili su palicama, nogama, boksovima. Relja je kuk'o iz glasa sve dok se nije onesvestio. Kada je pao, jedan od njih je doneo bokal vode i kvasio ga, dok ga nije osvestio. Ja te policajce nisam poznavao, osim jednog zvanog po prezimenu Lukovic iz Vrsenica. Kada su ga osvestili naredili su mu da se svuce i izuje. Kada je to ucinio, rekose mu da sjedne na stolicu. Dali su mu roka 10 minuta da se misli i da kaze sta ima od oruzja, a oni su u meduvremenu nastavili da biju Ibrahima Hukica. Bili su ga, ja vjerujem jedno pet-sest minuta, bez prestanka. Posle su izasli napolje. Posle petnest minuta dosli su trojica, te su ga ponovo tukli do besvijesti. Nakon toga ponovo bokal vode, pljusak, pa nastavak razgovora. Izasli su opet, a njega ostavili onako kvasnog i prebijenog u hladnoj prostoriji da razmisli. Ibrahim se tresao od groznice. Ponovo su usli posle deset minuta. I opet isto. Traze mu pusku. Ibrahim im je reko da je nema. Opet su se ukrstali, udarci, psovke, pljusak, pa predah dok se ne osvijesti. Kad se osvijestio pistao je i vriskao, molio da ga ne tuku. Na kraju je slagao da ima lovacku pusku i da mu je kod njegovog dajidze koji zivi u Bijelom Polju. Ibrahim nije ni slutio u kakav je belaj uvalio daidzu ni kriva ni duzna. Pustili su Ibrahima i naredili da donese pusku za dva dana. Otisao je teturajuci onako isprebijan i sa velikom brigom kako da nabavi ono sto nema.
Nakon izlaska Ibrahima, okrenuli su se Sefketu Hukicu zvanom Relja, i naredili mu da se izuje, a potom popne na hastal. On je postupio po naredenju. Izuo se, a onda se popeo na hastal. Nakon toga su mu prisla petorica ploicajaca i poceli besomucno da udaraju po tabanima i cijelom tijelu. Vriskao je, kukao, zapomagao, ali uzalud. Onako isprebijanog, skinuli su ga sa hastala, i bacili ga u jedan cosak sale. U sali se nalazio i jedan maloletnik, Sadat Kuc. Sadat je tada imao 16 godina. Njega su udarali palicama po ledima, a onda ga izveli na hodnik. Sve je odlijegalo od njegove kuknjave. Jedan nepoznati policajac je dosao kod mene i rekao mi: "Je l' vidis sta se radi sa ljudima, od tebe ce biti jos gore?" Ceo dan sam proveo tu. Pao je i mrak. Usao je policajac Dragan Paunovic i pozvao me da udem u njegovu kancelariju. Usao sam. Rekao mi je da idem kuci i da se sutra javim u sedam casova. Otisao sam. Cijele noci nisam oka sklopio. Sutradan sam ponovo otisao u Karajukice. Javio sam se. Tamo je bio Milan Nedic i rekao mi je da sednem. Seo sam, a on me pita: "Taipe, jesi li clan SDA?" - Jesam, odgovorio sam. "Ti si jedan od clanova, koji ste se organizovali, da se naoruzate i bijete Srbe", kaze mi on.
Ja sam mu odgovorio: "Nemoj da pricate sto nije". On mi je opsovao majku tursku i zaprijetio mi: "Sad ces ti u salu, imas automatsku pusku, evo ti papir, idi u salu i pisi sta imas od oruzja! Pisi i kome ste dijelili od Stranke, ko ima jos u selu oruzje? Ti si dugo na ovom terenu. Radio si kao sumar, ti to sve znas. Jos ovo, bio si juce u salu i vido si sta se radi, tamo... pa pisi". Otisao sam u salu, uzeo papir i napisao izjavu. Pisao sam da sam kupio automat, te da sam isti prodao nakon 15 dana. Napisao sam i kom sam ga prodao. Prodao sam ga nekom na Kosovo. Jos dva dana sam morao da se javljam i da budem u pritvoru od sedam do 19 casova. Tako je bilo sve dok nisu nasli automat koji sam prodao. Posle toga su mi uzeli i lovacku pusku i pistolj, oboje pod dozvolom. Pustili su me i naredili da se nigde ne udaljavam od kuce. Nakon dvadeset dana ponovo su mi ostavili poziv da se javim u SUP Sjenica. Ja nisam bio tog dana kuci. Javio sam se sutradan Milu Nedicu. On je skocio na mene i psovao mi majku tursku, sto sam se obracao mom kumu Tomi, iz Boljara. On me je i spasio da me ne tuku. Mile Nedic me je poveo u salu, dao mi olovku i papir i naredio da pisem ko ima oruzje i ko se naoruzavao u SDA. Nisam mu nista napisao jer nisam ni znao".
-U petak vece 25. januara 2002. vozili smo se gradom ja i moj drug Mujovic Enes sa njegovim privatnim autom, primetili smo dvije patrole policije (po dvojica) na mjestu (kod "Politike") i kod hotela "Srbije". Isli smo u koloni, auta su polazila a nas dvojicu saobracajac Terzic Mile, sa kojim nisam u dobrim odnosima, nas je zaustavio. Trazio mi je dokumenta i pitao me je da li sam sta pio. Odgovorio sam da sam popio dva mala piva. Naredio mi je da izadem iz auta, i dodem do njega,tu ispred apoteke. Rekao mi je da duvam. Odgovorio sam da necu da duvam, ali cu da izvrsim analizu krvi. Nakon toga, obojica su izvadili palice i zatrazili da udem u njihovo auto. S' obzirom da je moje auto ostalo na putu, pitao sam doticne. Zasto da idem sa njima i nisam nista uradio. Odmah nakon toga poceli su da me udaraju palicama u predelu glave i butina (bas tu na ulici). Branio sam se rukama i pri tom zadobio povrede ruku i nogu. Nakon ove torture izvadili su pistolje obojica i rekli. Pucacu te, ulazi u auto, nakon cega ja nisam i dalje ulazio. Nnavodim da nisam ni psovao, vredao, nisam ni davao otpor. Prilazi mi Đuric i njegov kolega - brane me, nakon cega mi je Đuric reko imas pravo da ne duvas, nakon cega sam ja reko da me vodi na analizu krvi, da bi utvrdili pravo stanje stvari, i da zatrazim ljekarsku pomoc, nakon zadobijenih povreda. Đuric me odvezao do bolnice. Obratio sam se doktoru Stevicu da mi da uvjerenje o povredama a on je rekao: Sutra dodi, to cemo zavrsiti. Nakon toga Đuric,radnik SUP-a, odvodi me u SUP - Sjenica. Prilikom ulaska u hodnk SUP-a, Pavlovic,radnik SUP-a, ulazi i udara me u hodniku nogom u predelu prepona, zamahnuo je i da me udari rukom, ali je Đuric interveniso i odbranio me. U hodniku SUP-a su me zadrzali oko sat vremena. Cekali smo komandira Ifeta Muhovica radi izjave. On me je saslusao - kod njega sam zatrazio da duvam u taj alko test, i zakljucili su da nisam pod dejstvom alkohola u nedozvoljenim granicama. Bilo je svega 0,14% promila alkohola. Pitao me je Ifet Muhovic: "Zasto nisi duvao?" sto sam ja odgovorio da ja skoro svako vece dozivljavam torturu, zaustavljanja, te duvanja u belon, maltretiranje u obliku gde si bio, sta si radio ovako kasno, drzanje na ulici po pola i jedan sat to beznazlozno. Posle svega toga Ifet mi je rekao da sacekam mozda cu biti pritvoren i sproveden sutra na sudenje. Cekao sam u hodnik oko pola sata. U meduvremenu on je saslusao dvojicu svojih radnika koji su me tukli. Kad je uoceno da nema osnove za pokretanje prekrsenog postupka, konacno su me pustili, uz napomenu da se sutradan javim Ifetu Muhovicu. Ujutru sam dosao u SUP - javio se Ifetu, a on mi je rekao da sacekam na hodnik dok ne zavrse prijavu za pokretanje prekrsajnog postupka. Doveli su me kod N. Vasojevica, sudije za prekrsaje, sto je on okarakterisao da sve nije bitno, jer je to obican saobracajni pristup. Moja prijava je odlozena do daljnjeg, a usput napomenuo da cu biti novcano kaznjen zbog nepostupanja po naredenju".
Muhamed Fijuljanin (1937) iz Sjenice:
"Dana 5. aprila 2002. posao sam da produzim saobracajnu, dozvolu u vezi sa jednom poluprikolicom, kod Zlatka Knezevica. Uz put sam sreo Osma Kugica i on je posao kod Zlatka. Na ulazu u zgradu OUP-a, na stepenicama, stajao je jedan policajac, kojeg ja nisam poznavao i rekao sam mu: "Sefe, da li radi Zlatko Knezevic?" On se drznuo i rekao ljutito: "Nisam ja sef, nauci se ponasanja i ophodenja kako da se obratis! Ko vas je to tako naucio i razmazio? Ja cu vas nauciti reda!" Odgovorio sam mu: izvini ako sam te uvrijedio i produzio pored njega. Stigli smo do Zlatkove kancelarije, ali je ona bila zakljucana. Vratili smo se do dezurne sluzbe i na salteru pitali: da li radi Zlatko, i da li ce doci? Na salteru su nam odgovorili da ne znaju, nije se javljao i da je Zlatko bolestan i da ide na neke lekraske kontrole i da sigurno nece doci. Kada sam izlazio, primjetio sam istog policajca, na istom mjestu, kako stoji. Rekao sam mu: "Mogao si mi ti rec, da Zlatko ne radi, da ne ulazim tamo. Policajac mi je odgovorio: "Da sam znao da si takav ne bih te ni pustio da udes!". Pitao sam ga: sta sam ja to uradio i sta sam te uvredio? Ako nisi trebao, evo, vrati me. On je poceo da me vuce unutra po zgradi, lijevo kroz hodnik. Vikao sam: pusti me. Rekao sam da cu ici kod komandira, kod nacelnika, a on me je cutkao i govorio da prekinem. Ja sam vikao iz sve snage kako bi culi drugi. Uhvatio sam se za metalne sipke ograde i otimao sam se kako bi se istrgao i otisao komandiru. On me je cupao i dalje i vukao prvo za desnu pa onda za lijevu ruku. Vukao me je za sako i tom prilikom mi pocijepao kaput i kosulju. Stezao me je jako dok me je vukao. U meduvremenu je naisao Mile Nedic i rekao mu da me pusti. Primjetio sam i Macu Bihorac, koja radi u pasoskoj sluzbi. Sve to je gledalo jedno desetakak sluzbenika. Neko iz grupe je zavika'o: pusti covjeka, sta ga cupas? Mislim da je to bila Maca. Mile me je oteo od njega. Policajci dezurne sluzbe ga odvracali, on je i dalje vikao: "Prekini! Dosta! Naucicu ja vas reda i ponasanja!" Kada su me otrgli iz njegovih ruku, bio sam van sebe. Posle sam izasao sa Osmom Kugicem. Osmo mi je predlozio da popijemo kafu. Otisli smo kod Fuada. Jedan od policajaca iz dezurne sluzbe je dosao i trazio mi licnu kartu. Dao sam im. Oni su nesto pisali, verovatno podatke. Nakon toga su otisli. Ja sam za njima otisao da bi slucaj prijavio komandiru ili nacelniku. Rekli su mi da sad imaju sastanak. Komandir Ifet Muhovic je rekao Trncicu Bojanu da mi uzme izjavu, sto je on i ucinio. Onako izgubljen nisam se mogao sjetiti svega, jer sam bio pod presijom i datu izjavu kod Trncica prihvatam samo djelimicno, jer mi pomenuti nije unio sve i navodio me da neke bitne podatke ne govorim. Neke bitne podatke, koje sam mu rekao, nisu unijeti".
Napomena: U pomenutoj izjavi koju uzeo Torncic Boja , porucnik MUP-a, se kaze:
Dana 6. aprila 2002. godine, bez poziva u prostorije SUP-a Sjenica pristupio je gradanin, Fijuljanin Muhamed od oca Nedziba i majke Sake dev. Selmanovic, roden 1.4.1937. godine u Sjenici gde ima i stalno mesto prebivalista u ulici Proleterska, posjeduje l.k. broj 30176 i JMBG - 0104937784538, koji je pred porucnikom Tomcic Bojanom, a u vezi ponasanja policajca Lukovic Milijana, dade sledecu
IZJAVU NA ZAPISNIK:
Dana 6.4. 2002. godine oko 08,30 casova posao sam u prostorije OUP-a Sjenica kod referenta Knezevic Zlatka da produzim registraciju za vozilo. Kod kapije OUP-a sreo sam lice koje znam od ranije i preziva se Kugic, ali u ovom trenutku ne mogu da se setim imena, i sa istim se uputio prema ulazu u zgradu. Ispred ulaznih vrata na stepenistu stajao je jedan policajac u uniformi kome ne znam ime, niti sam ga do sada vidao i kome sam se ja obratio recima: "Sefe, da li je Zlatko u zgradi". Na to mi je on odgovorio: "Nisam ja sef ponasaj se uljudno, gde si naucio tako da se ponasas". Ja mu nista nisam vise govorio, vec sam prosao pored njega i uputio se prema kancelariji Zlatka Knezevica. Ista je bila zakljucana. Kada sam se povratio do saltera na DS i pitao jednog policajca da li ce Zlatko da radi, i on mi je odgovorio da ne zna i da se nije javljao. Zatim smo ja i Kugic posli da izademo iz zgrade, i kada smo prosli pored onog policajca sto smo ga pitali radi li Zlatko ja sam mu rekao: "Evo, brzo smo zavrsili, nisi trebao malopre onako da se ponasas. On mi je tada rekao da drugi put necu ni uci u zgradu, a na moje pitanje zbog cega necu uci, isti me je uhvatio ispod desne nadlaktice i povukao me prema drugom kraju hodnika u prizemlju. Navodim da se sve desavalo neposredno, u hodniku ispred DS. Tada sam se ja uhvatio rukama za metalnu ogradu od stepenica govoreci mu da me pusti U tom trenutku je naisao Mile Nedic i rekao tom policajcu da me pusti, sto je on ucinio, a zatim me opet uhvatio za levu ruku i poceo da me vuce. Kada je nekoliko radnika OUP-a izaslo iz svoje kancelarije, policajac mi je pustio ruku i ja sam otisao. U vezi iznetog nemam vise sta da dodam, izjava mi je glasno procitana te je kao takvu svojerucno potpisujem.
Bilo ne ponovilo se.Svemu dodje kraj vremena totalnog bezakonja su prosla mada jos to nije kako treba.Zalosno je samo sto ti isti ljudi koji su zulum cinili jos uvek setaju nasim gradovima i druze se sa nasim ljudima kao da nista nije bilo.Nisu oni krivi za to vec mi sami,ocigledno ni to nas nije naucilo pameti.Ovaj 36310 je pomenuo starog deda koji je izravnao racune sa milanom nedicem, mogu se pohvaliti da je taj starac moj rodjeni dedo Allah mu ruke pozlatio i onu drzalicu od sekire s'kojom je udario tog dusmana.Ali dobro bez obzira na to sto je uradio jos se nasi racuni nisu izravnali.
... 36310 je pomenuo starog deda koji je izravnao racune sa milanom nedicem, mogu se pohvaliti da je taj starac moj rodjeni dedo Allah mu ruke pozlatio i onu drzalicu od sekire s'kojom je udario tog dusmana.Ali dobro bez obzira na to sto je uradio jos se nasi racuni nisu izravnali.
@UnderCUNDER 007, imas i za sta da budes ponosan...Dedo ti je lafcina.
@UnderCUNDER 007, imas i za sta da budes ponosan...Dedo ti je lafcina.
hehehehe...
braco,nije CUNDER,ali si blizu...
jeste mu deda lafcina d aga nema,a i UNDERCOVER je ljudina,
ali BABO mu je iznad svega-takvih je malo kao sto mu je babo...
iz Ugla: 
.
