Ako ste prvi put ovde pogledajte FAQ. Možda cete se morati registrovati da bi pisali poruke ili videli sve forume. Da bi videli neki forum kliknite na njegovo ime dolje.
Budim se.Kroz roletne dopiru suncani zraci, ti topli prsti sto miluju kozu poput njeznih leptira.Dopire do podsvijesti cvrkut ptica sto su se u bijelom jorgovanu
sakrile.Slijevaju se u slapovima svjetlost i zvuci niz obale duse.Jos jedan u nizu dana u kojim me miris ruzinih latica odvede na put u ne tako davnoj proslosti.Lezim u polusnu okrenuta na ledjima i pustam dusi i srcu na volju............Voljela sam te kao sto nisam nikog ni prije ni kasnije,jer kako drugacije objasniti stanje u kom se nalazi i tijelo i srce kad pomislim na tebe.Miris tvoje koze nikad nisam zaboravila i onda kada sam te zagrlila nakon mali mijun godina na stanici jednog nepoznatog grada osjetila sam ga u svojim nozdrvama.Znam da je to miris ljubavi,miris pozude i miris ovisnosti.Tvoje usne na mojima i sve nestaje,svjetla grada,ulice,ponoc,sadasnjost i buducnost.Postojimo samo mi i moja potreba da kompenziram ogronu prazninu koju si ostavio.Plakala sam dok sam te ljubila od srece sto sam u tvom narucju, od tuge sto je to vec proslost od pomisli da ce proci jos mali milijun godina do sledeceg poljubca.Rekao si "Znam srescu te opet!Sjedicemo skupa na klupi ,starica i starac sa rukom u ruci,necemo pricati,nek nam duse samo besjede jedna sa drugom".........Rano moja!
__________________ Bila sam na IQ testu. Srećom bio je negativan.
Budim se.Kroz roletne dopiru suncani zraci, ti topli prsti sto miluju kozu poput njeznih leptira.Dopire do podsvijesti cvrkut ptica sto su se u bijelom jorgovanu
sakrile.Slijevaju se u slapovima svjetlost i zvuci niz obale duse.Jos jedan u nizu dana u kojim me miris ruzinih latica odvede na put u ne tako davnoj proslosti.Lezim u polusnu okrenuta na ledjima i pustam dusi i srcu na volju............Voljela sam te kao sto nisam nikog ni prije ni kasnije,jer kako drugacije objasniti stanje u kom se nalazi i tijelo i srce kad pomislim na tebe.Miris tvoje koze nikad nisam zaboravila i onda kada sam te zagrlila nakon mali mijun godina na stanici jednog nepoznatog grada osjetila sam ga u svojim nozdrvama.Znam da je to miris ljubavi,miris pozude i miris ovisnosti.Tvoje usne na mojima i sve nestaje,svjetla grada,ulice,ponoc,sadasnjost i buducnost.Postojimo samo mi i moja potreba da kompenziram ogronu prazninu koju si ostavio.Plakala sam dok sam te ljubila od srece sto sam u tvom narucju, od tuge sto je to vec proslost od pomisli da ce proci jos mali milijun godina do sledeceg poljubca.Rekao si "Znam srescu te opet!Sjedicemo skupa na klupi ,starica i starac sa rukom u ruci,necemo pricati,nek nam duse samo besjede jedna sa drugom".........Rano moja!
Love is a special thing. People all around the world can love. If you cant love then there is just hate. It couldn’t be fair for people to love. If you are not attractive there is still some one that can love you. Love is a from of liking someone but higher. It is when someone really likes a person and become lovers. This can be single love or two way love.
When two people are in love, is that which is declared by both sides, either openly or in private, but directly to each other, as in Romeo and Juliet. This theme is often referred to as True Love. Now some people say that True Love should include Faded Love or love that has died. I say this is not so. The real True Love may not be lost, can never fade, and never dies, no matter what the situation.
What I'M going to do, you can't be any part of. It causes everlasting agony in the heart and soul of one who suffers it. The sadness of this condition is unspeakable. To me, the most famous example is in the movie "Casablanca", when Elsa promises to meet Rick at the station to catch the last train from Paris before the German Army arrives She never comes, and Rick is left "with his guts torn out", as he later tells Elsa in Casablanca. Since it may never be written across the sky, or painted for all to see on a signboard, it is concentrated inside the one who loves. But that same reason makes it the most excruciatingly painful of loves to endure. I would further divide Unrequited Love into two categories: Declared and Undeclared. 'Declared' meaning love which is stated directly and 'Undeclared' being that Love which is never spoken aloud.
Forbidden Love is never spoken aloud, never openly admitted to, only referred to obliquely in the most imaginary and hypothetical terms. But wait! The reflection of that joy increases the pain which increases the joy which increases the pain. The classic case of Declared Unrequited Love is when a man tells a woman that he loves her, but she scorns him, spurns him, ridicules him, or turns him away. The only way to ease the suffering of one who cannot declare his love is for him to think on the joy of that love. ) True Love provided him a reason to return to life. It is sweeter than other kinds of love for that very reason. Since it may not be declared, there is never any possibility of it being returned.
Po ko zna koji put od nastanka sveta, rodio se mesec- blistav i prelep, kakav je oduvek bio. Hladnjikavi povetarac je njihao travke, mirisalo je na svezinu... Sedela sam sama, u dvoristu, zagledana u daljinu, zaokupljena lelujavim mislima koje su ,munjevito navirale...
Zasto postojim? Bilo je to tako jednostavno pitanje, a ipak na njega nisam umela dati odgovor... Cudno je to. Radjamo se, umiremo i taj proces traje i traje i ko zna kad ce se zavrsiti... Plasila sam se. Iskreno i svim svojim bicem. Plasim se i sada. Smrt je tako zagonetna stvar... Sta se posle desava? Covek je prkosio mnogim stvarima, a onoj najizazovnijom jos nije uspeo da ,,pomrsi konce". Hoce li ikada? Vreme prolazi. Razmisljala sam o vremenu uopste... Setila se svojih prijateljica. Dodju kod mene, i kazu dokle mogu da ostanu. I super se zabavljamo, a ja svaki put gledam na sat i tesim sebe da ima jos vremena. Ali vremena je sve manje i manje... I onda one odu... A sat nastavi mirno da kuca, kao da se nista nije desilo...
I smrt je poput toga- neki gledaju na sat, neki zaborave. A on kuca i kuca... Ja sam davno pocela da gledam, pre tri godine... Ali ne znam dokle mogu da ostanem...
Pucina… Nepregledno more… Pocinak sunca… Mirno poigravanje talasa smiruje mi uzburkane misli…
I on, kao i sunce, odlazi… Ali nema svitanja za mene… Ja plutam bez cilja i sna… Zagledana u morske dubine, trazim izgubljene godine… Trazim sebe… I tebe u sebi… A znam da te nema… Jedra su se poderala… Plutam ka dnu… Sanjam izgubljene snove… I sve bih dala da te vratim… A ti si, kao i ova slika, otisao negde daleko, gde oblaci miluju sunceve obraze… Kapetan mog broda je nestao… Napustio svoj brod… I sve kao da nestade … Nema kopna na vidiku… Nalazim se negde izmedju vrha i dna… I ne umem da konacno bacim sidro i napustim uspomene … Moj brod je moje sve… Bura je u meni… Prelivaju se talasi u mojim ocima… A sama sam kriva… Lazem godine, lazem more… Lazem sebe dajuci laznu nadu da ces doci… Srce stari od vetra i kise… Nema snage da se bori… Sanjam tebe… Nasmejanog, u magli uspomena… Ostacu sama na brodu… Zauvek…
Ostacu mornar… Posada su mi vetar i kisa… A ti si moja izgubljena obala…
Ljubav.Najlepsi osecaj koji covek moze da pruzi.Ona je osnovni pokretac svega na ovom svetu.Bez ljubavi,zivot bi nam bio prazan,nepotpun.Ona je topla,rumena,ponekad surova i nerazumljiva,ali ipak je i dalje lepa.Unosi nam radost i srecu u zivote.Osecamo se sigurno jer znamo da nam neko pruza jedan od najdivnijih osecaja.To uliva veliku nadu.Strasno je kada neko nemoze da pruzi makar trunku toga.Ili kada neko ne oseca ljubav.Coveku je tad najteze,oseca se slomljen,nevoljen.Kada bi postojalo malo vise ljubavi,zivot bi nam bio lepsi...
Noc.…Jos jedna u nizu, naizgled obicna... I ja sam mislila da je tako. Sredjivala sam vitrinu svojih misli i naisla na jednu staru, ali jos uvek prisutnu… Bas me je iznenadilo sto je nisam izbacila... Ali, verujem da bih je ponovo negde pokupila...
U njoj su se kovitlale truncice o zivotu. Sta li je to? Cujem od nekoga da je neko umro. I zaboravim. Takvih je vesti mnogo. A, onda, pomislim - koliko u stvari jedan zivot znaci? Pomislim o svim dnevnim brigama, i setim se d ace sve nestati jednom, biti zaboravljene, dok ce se negde nesto desavati... A ja necu imati prilike tome da prisustvujem... I zadrhtala sam. Ispustila sam tu misao, namerno, ne zelim da krasi moju vitrinu vise. I, opet, po ko zna koji put, tanke niti bile su dovoljne da je spasu od pada. I utkala se ponovo, u svaki delic mene... Svemir, beskraj... I, ja sam samo neko zalutalo zrno u odnosu na sve to... A opet se osecam ponekad tako bitnom... Osecam da mi je dovoljno da me samo bar neko voli da bi se iz zrna razvilo nesto vise... A jednom ce vetar jace duvati i odneti sva zrna. I, onda, sta ce ostati? U tom trenutku osetih deja vu. Ovo je vec ispricana prica, ponovljena rec...
I, sta je onda zivot? Vitrinu cu ostaviti pomalo neurednu, uvek je takva. Ali, nikako ne mogu da nacinim tezak korak i da je pospremim u potpunosti. Zadrhtim od same pomisli da jednom nece pored mene biti ljudi koje volim neizmerno... I, necu to prihvatiti, znam. I, sta ce mi onda zivot? Da bih se plasila od same pomisli da cu izgubiti nekoga koga najvise volim. Necu i ne mogu to da prihvatim! Vitrina se zaljuljala. Odlucih da je primirim. Neke stvari ce zauvek ostati u njoj. Previse su snazne da bi ih odbacila... A ja isuvise slaba za tako nesto...
Odustala sam od spremanja... Mozda neki drugi put...
Jedan stari pisac je davno rekao da pesnik govori o sebi, a nama se cini da govori o nama. To je zato sto umetnik iskazuje svoja razmisljanja i osecanja pruzajuci nam svoje delo, u kojem se utapamo i koje ponekad i ostane deo nas.
A postoji li osecanje vrednije iskazivanja od ljubavi?
Govoriti o ljubavi, to je vec pomalo voleti. A ljubav je najveci izvor snage za stvaranje, i upravo pesma iskazuje mnostvo njenih lica, na drugaciji nacin, i cini sliku u kojoj se mi ogledamo.
Predosecanje radjenja ljubavi izaziva strepnju i slatki strah, a za to radjenje sudbina pruza jedan tren da se razmrse niti vela pritajene vatre i odlelujaju na povetarcu proslosti, ostavljajuci lica zaljubljenih, nevina i cista, da pogledima otkriju sve svoje tajne. Buduci zaljubljeni taj magican tren slute i predosecaju i hteli to oni svesno ili ne, prepustaju se njegovoj slasti i padaju mu u narucje.
A posle? Posle ostaju kockice secanja i tragovi poput pesama, kojima se vracamo.
Ono sto ja u ovoj pesmi nalazim kao da je imtimno moje, to je ono sto je najlepse za mene licno, cak i kada je najpovrsnije za nekog drugog.
Dosao je i taj dan,nova skolska godina,novi profesori,nova skola,a sto je najbitnije i novo drustvo. Nije mi bilo sve jedno u ponedeljak 3.septembra kada sam se sa sveskom i olovkom u ruci uputio ka svojoj novoj skoli. Iz prica sam saznao da je skola manje vise dobra,profesori korektni,ali ono sto nisam znao je novo drustvo. Hodao sam polako ka zgradi skole,u prvi mah nisam osetio kada je moje srce pocelo brze da pumpa krv,ali u usima sam cuo ravnomerne odjeke lupanja. Osetio sam na ramenu neciju ruku.Trebao mi je samo trenutak da se vratim u sadasnjost i da shvatim da ispred mene stoji jedan moj stari poznanik iz osnovne skole. Nismo se bas nesto puno druzili,nase drugarstvo je bilo samo uzajamno pozdravljanje na hodniku kada se sretnemo. Nismo se bas nesto dobro podnosili ali sada mi je bilo drago da ga vidim. Bar jednu osobu poznajem. Bilo mi je malo lakse.
Obojica smo usli u ucionicu (pa broj odeljenja npr. prvog osam). Odmah sam zapazio grupicu slatkih i simpaticnih devojaka, ali nasuprot njima stajali su neki tipovi. Pomislio sam da necu moci da se sprijateljim sa njima,da me nece dobro primiti,da se mnogo razlikujemo ali sva ta pitanja i desavanja u glavi prekinuo je jedan od njih.Prisao mi je, pruzio ruku i jasno rekao svoje ime,zove se (e sad lupis neko ime od ortaka),stegao sam njegovu ruku. Secam se kroz maglu da sam rekao svoje ime...Ostala imena nisam uspeo da popamtim. Sve je bilo tako brzo.Suvise brzo za mene u tom trenutku.
Na prvom casu sam sedeo sa (ime nekog ortaka),ali sam ubrzo shvatio da imamo neke zajednicke teme naprimer kao sto su kola,devojke i formula 1. Neverovatno je kako iz cele price nista nije krenulo naopako, nisam imao probleme prvog dana ali ni kasnije. Kada bi mi neko sada rekao da ce sve ispasti dobro kao sto je i ispalo,samo bih se nasmejao i rekao nma sanse.Ali desilo se. Svoj prvi dan,svoj prvi kontakt sa postorijom punom novih,nepoznatih ljudi pamticu po osmehu koji sam imao kada sam se vracao kuci i kasnije kroz pricu o svom prvom danu u novoj skoli i novom drustvu.
Preda mnom je velika bina... Na njoj postavljeni instrumenti za veliki simfonijski orkestar. Gase se svetla u publici i ostaje samo jedno... Ono koje osvetljava mesto na kom ću se ja za nekoliko trenutaka naći.
Čuje se aplauz. Članovi orkestra izlaze... Za njima i dirigent. I na kraju - ja. Dok hodam do mesta namenjenog solisti, publika ne štedi dlanove. Flauta i mojim rukama presijava se pod svetlošću jakog reflektora. Taj sjaj ostaje da lebdi tu, u velikoj Sali kolarčeve zadužbine... Ostaje i ostavlja me... Ostavlja me muzici, orkestru i publici. Poklanjam se i započinjem prve taktove mocartovog Koncerta za flautu, harfu i orkestar.
Muzika i ja polako postajemo jedno. Živimo zajedno taj trenutak koji deluje večno... Ostaje zapisan negde duboko u meni... Ali onda se dešava nešto neočekivano... Potpuno me obuzima ta čudesna melodija i ja više nisam ja. Više se ne osećam kao stvarno biće... Živim svoju bajku iz detinjstva... Drugi tza mene više ne postoje... Orkestar je sve tiši... Zvuci harfe blede... Ostajemo tu samo moja muzika i ja. Ona se razliva po celoj sali... Ali i po meni... Ništa me više ne zanima... Prepuštam joj se... Shvatam da ne vredi boriti se protiv nje. Plašim se da otvorim oči... Plašim se da ću je izgubiti, iako je jača od mene... Ne razmišljam ni o čemu... Ne mogu da sastavim misao u glavi... Ne mogu da se setim priče koju sam jednom ispričala dok sam baš ovu melodiju svirala. Nisam sigurna ni da li moji prsti rade pravu stvar. Sigurna sam samo da je ono što čujem lepše od svega što sam u životu slušala. I sigurna sam da to što se dešava ostaje urezano duboko u svakom deliću mene... Shvatam da radim nešto bitno, nešto što čini moju ličnost...
Dolazim do kraja kompozicije. Ne želim da završim, ali ipak to činim... Otvaram oči i............. Postajem svesna stvarnosti... Nalazim se u svečanoj Sali muzičke škole, iza mene se nalazi klavir, a ispred mene pedesetak ljudi koji su se tu slučajno zatekli... Jedino je i dalje tu onaj sjaj flaute koji lebdi okolo. Sanjala sam svoju veliku želju... Počela sam još pre izlaska na binu....
Poklanjam se, a aplauz te malobrojne publike nadjačava onaj iz mog sna... Nadjačava aplauz stotina ljudi. Pokušavam da odem, ali mi noge ne dozvoljavaju. Stojim i gledam ta ozarena lica ljudi koje sam uspela da oduševim svojom muzikom. Kroz misli mi prolaze note Mocartovog „Andantea“ koji sam upravo odsvirala. Shvatam da čak ni muzika nije bila onakva kakva je u stvarnosti...
Ipak na kraju odlazim... Ljudi mi čestitaju, ali me to uopšte ne dotiče... Oni ne znaju za sjaj... Sjaj koji je ostao u meni, zapisavši jednu veliku želju koja živi sada i živeće večno. Možda će se jednog dana zaista i ostvariti.
Hiljade i hiljade nevinih ljudi susrelo se sa gorkom i mracnom sudbinom. Opasnost zvana rat nadvila se nad brojnim mestima i sa sobom odnela ogroman broj ljudskih zivota i unistila brojne imovine.Neizbezan i strasan,jos od najstarijih vremena,sve do dana danashnjeg,rat ceje stravu i uzhas svuda po svetu.
Zhiveti u vecitom strahu,jos je i gore od same smrti.Provesti mesece i godine,zatvoreni u nekom sklonistu,u nemogucnosti da provirimo napolje i jos jedanput udahnemo zracak svezeg vazduha,uzivamo u prirodi i njenim carima,nasmeshimo se,i okrenemo ledja strahu i brigama,strashna je stvar,i uglavnom se javlja kao jos jedna od posledica ratova..
Politika,proshirenje terotiroeije,ekonomski resursi,rasizam i nazionalizam.Sve su to uobicajeni razlozi zbog kojih se oni vode. Kakva god dobit da se izvuce iz njih,ona ne moze biti vredna masivnog unistenja,i stradanja drugih drzava i njenih stanovnika.Svaki poginuli covek predstavlja veliki gubitak za covecanstvo.
Cak i sada,dok ovo pise,negde u svetu vodi se jos jedan oruzani sukob,jos jedanput,maca nevine dece i odraslih prozivljava uzhas i razaranje koji nanosi RAT....
Ana Frank,deca iz "Krvave bajke" samo su jos jedne,za one koji iza rata stoje,beznachajne,zrtve ovog razarajuceg,djavolskog talasa koji ne mari za posledice,niti oseca trunku sazaljenja prema onome sto prouzrokuje,vec juri poput tajfuna i rushi sve sto mu se nadje na putu.
Ja ratove vidim,kao jedno veliko samounishtenje. Svaki rat jeste,sa moje tacke gledista,samo jos jedan ogroman korak ka propasti chovechanstva.
Ljubav,cloga i ujedinjenje nacija i raca,jeste pravi put kad nashem spasenju,pravi put ka ochuvanju ljudske vrste. Stavimo zajetno,tacku na tu beskrajnu krvavu bajku.Zaustavimo pogibiju i spasimo neduzne,sacuvajmo sve Ane Frank ovoga sveta.. Zajedno to mozemo!
"Crveno je toga jutra probijalo oci koje su vec navikle na tamu njegove sobe. Ljubav prema zeni osecala se u prostoru poput otrova za pacove. Crni vazduh bio je ziv a noc teska. I kao i obicno kroz njegovu lobanju strujala je krv sa primesom davno zaboravljene tuge. Nada? Crvena? Ne,ne...to je samo prolecni pokusaj srece. Moje prolece... Stajala sam zagledana u proslost. Stara stolica i u sobi lom. Skupa cigara polako je dogorevala u piksli, shireci oko sebe zadah nekih novih vremena. Zatvorila sam umorne oci pokusavajuci da dozovem i ozivim san detinjstva: suncan dan, lopta, osmeh, majka.... Sve je zamrlo, cak i crne zidine. Osecam kako proslost pokusava da se uvuce u mene, u svaku poru, kroz obe nozdrve, nazad kroz usta, pa opet gorko se upijajući u suze. Abortus snova otpraćen je uz gromoglasni lom nedefinisanih misli... Odlazim sada... "
I meni se desilo. A sto puta sam rekla sebi da ja nisam takva, da za mene toga nema.
S jedne strane me je izjedalo to što sam izneverila sebe, donekle. A sa druge strane je bilo zadovoljstvo. Ma, nije to ni zadovoljstvo... Plašim se da izgovorim, ali možda i jeste... LJUBAV?
Prišao mi je na hodniku i podigao mi gumicu za kosu koju je predhodno sam skinuo odvezujući mi rep. Osetila sam kosu kako mi pada na ramena i toplinu iza leđa - okrenula se brzo, i BAM! Tople usne na mojim. Ne znam šta osećam. Jedva da ga znam... Oko mene uzdasi čuđenja. Isti uzdasi i u meni...
Tri meseca smo zajedno... A ja tek sada počinjem da uviđam da je ono što osećam toliko jako da me iznutra golica. A osećaj krivice je tu, svakako. On nije osoba za koju bi trebalo da se odlučim, ako se uopšte mogu i odlučiti. Ne snalazim se dobro u tom svetu, sve je za mene novo. Ali privikavam se, iako me nešto kopka. Kao da ne treba to da radim, a radim i ono što ne ne treba da radim i pored potrebe... Protivteža pozitivnim osećanjima je postala sve jača u sledćih mesec dana... Dok nije kulminirala prvim šamarom, raskrvavljenom usnom, suzama pod hladnim tušem... A ja i dalje ne znam kako da se odbranim... I od čega se tačno branim.
A on sedi tačno ispod mog prozora sa jednom, drugom, tećom. Muzika i dalje dole trešti... U istom zagušljivom klubu gde sam gledana sada kao glupa, prodana balavica. TO NIJE ISTINA!
Volim ga, ipak... I više nego što mi razum dozvoljava. Jesam li glupa? Jesam li stvarno glupa?
Ili sam ipak... Mlada? Ko zna zbog čega je sve ovo dobro... Možda čak sama počinjem da shvatam. A možda ću tek shvatiti... Ne znam...
Jedan...Jos jedan grad u nizu,lutam sam ulicama strave i uzasa,sve mirise na hladnocu i osecam jezu sa svakim naletom vetra,mrsi mi kosu,ne osecam ruke.Zima budi u meni lose uspomene vezano za sve sto sam nekad proziveo,sneg vise nije isti kao nekada,sve mi se vraca zimskim jutrom.
Nekada sam voleo..Voleo grad u kome zivim,voleo da posmatram nemirne kapi rose koje kovitlaju u vazduhu,voleo cak dreku i viku iz obliznjih parkova,voleo sam svoj grad dok sam voleo nju,srecno zaljubljen mladi covek ne primecujuci da negde ipak gresim..
Ona je bila ta koja mi se ugnezdila u misli poput stranca,doslelila nenadano,sad nas razdvajaju neke bezgranicno dugi prorezi,neki uzaludni pokusaji da je vratim...
San svakog ko bi je upoznao,ko bi ugledao njene biserno plave oci,njenu svilenkasto dugu kosu, i bila je tu pored mene dok sam joj nesebicno poklanjao tople zagrljaje u novembarskim nocim,bila je tu,mada ne zadugo.
Sam,sasvim sam,promenio se osmeh na licu,promenio adresu,ulica slomljenih srca tako sam je nazvao,promenio se u potpunosti,a ostao isti.
Ne razumem zasto sam zavoleo,ne razumem zasto je tesko zaboraviti proslost i ne razumem zasto joj se uvek vracam,prosloscu ocrtavam stvarnost.
Lik u ogledalu kaze-dosta je! Prihvatam,tesko je boriti se protiv sebe,znoj mi je sliva niz celo,izgleda da se trudim,bunim se.Oblacim jaknu i izlazim napolje.Sneg je napadao..
, "Slike nepoznatih predela" (Putujem,posmatram i slikam).
Gomila uzhurbanih,po svemu sudeci ne bash strpljivih ljudi,guralo me je na sve strane,pa je bilo prilichno tesko proci kroz vrata "Oblak ekspresa" (Nisam se setio nicheg boljeg xD) a ne zavrsiti u zavojima. Ali - moju chvrstu odluku da u putu uzhivam i ne dozvolim ni jednom od neroznih tipova da svoju negativnu energiju prenese na mene,niko nije mogao da sprechi. Kada sam konacno usao,uvalio sam se na svoje mesto, i duboko uzdahnuo.Tek izashlo sunce,pozdravilo je nash voz bacajucji svoje zlatno-obojene zrake po shinama. Zachuo se lagani zvuk motora i okretanja tochkova. "Oblak eksprec" punom parom je krenuo ka "Shumskom jezeru" ( .... ).
Svuda po zelenilu koje nas je okruzhivalo,mogli smo videti svezhu jutarnju rosu.... Posmatrao sam divno,cisto plavetnilo iznad nas,divio mu se,i mastao kako smo vecj stigli do jezera. Cak sam mogao i da osetim njegov miris,iako smo tada bili poprilichno daleko.
Posle izvesnog vremena,dosli smo do shumskih predela,koji su me neverovatno zadvili,sto je,pak,bio sam uvod u ono sto je sledilo kasnije..Shuma o kojoj sam toliko sluhao,predeli o kojima se toliko pirchao.. Konacno sam se nalazio u srcu svega toga. Drvecje,livade..... Sve je bilo kao u bajci,naslikano.... Obojeno najzelenijom bojom koju sam ikada video. Radosno cvecje, razbacno svuda oko mene, igralo je na sve strane uz novi hit zvani "Jutarnji vetar".Zapazio sam mladu srnu koja je pila vodu iz oblizhnjeg potoka. Cela ta bajkovita i idilichna spoljashnja atmosfera prenela je svoj mir,spokoj.. svoju harmoniju u moju dushu. Osecjao sam se kao nikada ranije,kao da su sve moje brige tada nestale..
Gole grane i pusti predeli nastupili su iznenada, bez ikakvog uvoda. Taj kontrast nastupio je tako neocekivano da sam poskocio. Bio sam odushevljen i iznenadjen,ali i razocharan jer sam morao da se oprostim od svih onih bajkovitih predela od ranije.
Ponovo sam osetio onaj miris od ranije,samo izgleda da ovaj put to nije bilo samo u mashti. U daljini sam zapazio kako se plava tacka,koju sam nedavno primetio vecj dosta uvecala. Primetio sam da su ona nercozna i mrzovoljna lica ljudi iz moje okoline sada bila ispunjena vedrinom i osmehom. Njihove face bile su,kao i moja,prilepljene uz prozor,posmatrajucji tacka koja je sada bila jako velika. Nas put do "Shumskog jezera",tu se zavrsio.
Satima kasnije,kada je nocj na svom ogromnom,velicanstvenom nebeskom svodu vecj oslikala stotine blistavih,belih figura, i kada je sve oko mene bilo obasjano tom charobnom mesechinom,sedeo sam na steni uz jezero. Divio sam mu se. Bilo je magichnije i divnije nego sto sam ga ikada ranije zamishljao. Talasi su se valjali,stvarajuci po negde belu grivu koja se penjuci rasprshavala,drhtecji su propadali sami u sebe,a novi su ih sahranjivali. Ponovo sam uzdahnuo. Pripremio sam chetkicu i platno,i poceo da slikam tu prirodnu divotu.
