[STRANAC]

Iako je Srbija duboko religiozna država, čini se i da se strmoglavila u sujeverje. Novinar BBC-a Mark Loven otkriva da su folklor, legende, priče starica o srednjovekovnoj ratničkoj slavi deo svakodnevice mnogih Srba.



Saborna crkva u Beogradu je predivno malo mesto, njene zasvođene tavanice ukrašene su pozlaćenim freskama, a njena barokna fasada išarana je mozaicima.

Njena lepota je tolika da mi nije smetalo da ustanem u zlo doba u ledeno subotnje jutro kako bih prisustvovao ustoličenju novog patrijarha Srpske pravoslavne crkve.

Jedino zbog čega sam patio je što sam zaglavio pored najnemuzikalnije članice skupa. Uši su me bolele više od sat vremena od njenog pevanja.

Pokušao sam da se pomerim od moje komšinice bez sluha i osećaja za ritam, ali bez uspeha. Fizički, nije bilo više slobodnog prostora.

Kitnjasta crkva je pucala od vernika, njihovi pogledi su bili zatvoreni u molitvi, a koncentraciju im je narušavalo krštenje ili poljubac u ruku novog patrijarha koji je prolazio pored njih.

Bio je to sveti trenutak za naciju dubokog duha – 85 odsto Srba se izjašnjavaju kao pravolsavci.

Vera i nacija su uvek bili fundamentalno povezani u ovom regionu. Ako ste Srbin, onda ste pravoslavac, ako ste Hrvat onda ste katolik.

Nakon decenija gušenja pod komunizmom, religija je ponov procvetala devedestih, ali je istovremno i pothranjivala etničke podele, igrajući svoju ulogu u ratovima u bivšoj Jugoslaviji.

Dok je moderna Srbija iskrsnula iz pepela Jugoslavije, pravoslavlje je ostalo ključno za srpski identitet.

No, osvrnite se kroz stoleća pre pokrštavanja Slovena i paganizam je imao najširu podršku, a ne pravoslavlje.

Sa njime su stigli i mitovi i folklor, od čega je mnogo toga ostalo da živi u ovoj naciji vernika, kako sam otkrio.

Moj stanodavac mi je uručio novčanik kao poklon na božićnoj večeri početkom januara. Pre nego što sam ga otvorio, on je uzdahnuo, uhvatio ga i ubacio u njega kovanicu od 20 dinara. "Maler je da nekom nudiš prazan novčanik", rekao mi je.

Bio je to moj prvi susret sa srpskim sujeverjem. Ali, to je bio samo početak…

Nikad ne ostavljaj torbu na pod, jer ćeš ostati bez prebijene pare. Ni ne pomišljaj da izađeš napolje s mokrom kosom, jer ćeš dobiti upalu mozga. A ako se usudiš da sedneš na ćošak stola, nikad se nećeš venčati.

Ako kojim slučajem ipak nađeš budućeg bračnog druga (što se nikad neće desiti ako neko počisti metlom pod u vašem pravcu), onda bolje da ne pevaš za stolom, jer će on poludeti.

I šta god da se desi, obavezno reci da je novorođenče ružno. Ako kažeš da je slatko, dete će pratiti loša sreća čitavog života.

Iznad svega pazi se promajom. Dame koje izlože svoje stomake hladnom vazuduhu završiće sa smrznutim jajnicima i nikad neće moći da imaju decu.

Sedite poret otvorenog prozora i vrat će vam biti ukočen čitavog života. Čak i po najvećim letnjim vrućinama videćete starije Srbe kako izbezumljeno zatvaraju prozore u gradskom prevozu.

Srbi čak imaju i staru narodnu: mnogi su umrli od promaje, ali niko nije od smrada.

Kada je svinjski grip napao Srbiju prošle godine ljudi su potražili spas prirodnim lekovima i porasla je prodaja belog luka – valjda je to očekivano za zemlju koja je videla jednog od prvih svetu znanih vampire.

S početka 18. veka seljak Petar Blagojević umro je u istočnoj Srbiji. U nedelji nakon njegove smrti još devet seljaka misteriozno je umrlo.

Okrivljen je Blagojević, u čije srce su seljaci zaboli kolac nakon što su iskopali njegovo telo.

Zato je možda i razumljivo da su horde Srba uključivale TV da bi gledale bizarnu transvestitsku proročicu u devedesetim.

Misteriozna Kleopatra postala je slavna gledajući u budućnost svega, od bračnih problema do NATO bombardovanja Jugoslavije tokom rata na Kosovu.

Ali, kada su nacionalistički političari upregli moć vere Srbija je doživela neke od svojih najmračnijih trenutaka.

Slobodan Milošević je osvojio vlast pomamljenim patriotskim bičem, podsećajući na Boj na Kosovu 1389. godine.

Činjenice o boju još se utvrđuju, ali je on preuzeo legendarni status u naciji vernika, koji su učeni kako su njihova braća poginula kao mučenici na polju njihove dragocene južne pokrajine u odbrani hrišćanske Evrope od otomanske pljačke.

I predsednik Milošević poveo je svoje ljude u ratove, potpaljujući staru legendu o Velikoj Srbiji.

I danas, opsesija Srba legendama i mitovima često ih okreće ka prošlosti radije nego ka budućnosti u potrazi za inspiracijom i izgubljenom moći i prestižom.

Srbi su mi rekli kako su oni koristili escajg mnogo pre nego ostatak Evrope i da su izmislili pincetu u 12. Veku.

To pokazuje, možda, nesigurnost koju osećaju na putu koji predstoji njihovoj državi, manjoj i slabijoj nego što je nekad bila.

Za ovako ponosnu naciju, verovanje u sve ovo na neki način je utešno.

IZVOR