Ako ste prvi put ovde pogledajte FAQ. Možda cete se morati registrovati da bi pisali poruke ili videli sve forume. Da bi videli neki forum kliknite na njegovo ime dolje.
Kad sad razmišljam o prošlosti, shvaćam da sam oduvijek živjela u svom
svijetu ne dopuštajući ikome da uđe potpuno u njega. Bila je to pametna
odluka..ne puštati nikoga na svoj ružičasti oblačak, gdje je sve savršeno i gdje
imam glavnu riječ.... Cijelu srednju školu sam tako živjela, ne obazirući se na
to što sve moje ljubavi završavaju samo na pogledima i u naručjima mojih
prijateljica. Prihvaćala sam sve to sa osmijehom, hrabro nastavljajući
dalje, govoreći sama sebi : ne očajavaj, nije on za tebe, sudbina čuva nekog
posebnog tko će te voljeti onako kako ti zaslužuješ... Ne mogu reći da nikada
nikog nisam voljela, jesam, ali nisam sigurna dali sam ja ikada bila
voljena...nije mi bilo važno, vjerovala sam da je to samo jedan od puteva
sudbine i da će i meni osvanuti sreća... Imala sam vjeru u ljubav, u sudbinu i u
bolje sutra...imala sam...nemam više...... I možda je vrijeme da po posljednji
put napišem ovu moju neslavnu ljubavnu priču i pokušam nastaviti dalje sa onog
mjesta na kojem sam stala prije dvije godine... možda je vrijeme da ponovno
sagradim neki novi ružičasti oblačak, jer onaj sa početka je nestao, ne postoji
više, a ja sam pavši s njega završila bolnim prizemljenjem.... Vrijeme je da
konačno započnem svoju priču i prestanem okolišati.... Sad na kraju shvaćam da
sam bila jako glupa i naivna, ali prije svakog kraja postoji i početak, a moj
početak je bio lijep, pozitivan, vjerovala sam da će sve završiti onako kako sam
ja to zamislila, ali ne događa se uvijek sve onako kako to mi želimo....nikada
neću razumjeti sudbinu....
Bio je početak ljeta 2003. kada sam upoznala to biće koje je poput
proljetnog povjetarca ušlo u moj život, i prije nego sam shvatila što se samnom
događa on je otišao..... Srela sam ga sasvim slučajno, ne obazirući previše
pozornosti na njega. i tu večer kad sam završila na jednom «partyu» opet sam ga
srela, počeo je razgovor a ja sam ga prihvatila, jer bio je jedini od njih 30-ak
koji je znao hrvatski. Sjedili smo na jednoj stijeni i dugo, dugo razgovarali o
svemu. Sve je razumio, svaki moj problem, davao je savjete i prijedloge, a ja sam
ga upijala pogledom moleći nebo da nikada ne svane, nego da ta noć traje
zauvijek. Bila sam svjesna toga da će otići drugo jutro i da ga vjerojatno
nikada više neću vidjeti. Tako sam silno željela okusiti njegove usne na
svojima, ali nisam..nisam ga željela poljubiti i ispasti, a šta ja znam
šta...znam da bi mi uzvratio poljubac, ali.....nisam ga poljubila. Kada su nam
se slučajno dotakle ruke osjetila sam kako mi tisuću trnaca prolazi tijelom, kao
da me je pogodio grom. Morala sam kući, bilo je kasno a ja sam drugo jutro
morala na posao, pozdravila sam se s njime, a on je dao obećanje koje nikada nije
ispunio, a ja sam mu povjerovala. Rekao je kako će opet doći da se vidimo... Kad
sad razmišljam o tome, shvaćam da je to bila samo obična glupa rečenica....
Do kuće sam lebdjela, i tek kad sam legla u svoj krevet, shvatila sam da sam
njega, potpunog neznanca pustila na svoj ružičasti oblačak...prekasno sam to
shvatila, već sam bila zaljubljena potpuno. Nikada neću zaboraviti njegov čvrsti
zagrljaj za pozdrav, njegov miris koji je još uvijek prisutan u mojim
nosnicama.... Nisam mogla zaspati, i do jutra sam razmišljala o njemu, shvatila
sam da je on moja druga polovica, da on ima onu polovicu moje duše koju je Bog
stavio u muško tijelo. Shvatila sam da sam ga već zavoljela. Svaki dan sam
mislila na njega, ni jednu noć nisam zaspala a da nisam pomislila gdje je on u
tome trenu, i kako bih voljela da zaspe pored mene. Malo po malo postao je moja
opsesija, gdje god sam se nalazila gledala sam u prolaznike misleći da ću
ugledati njegove oči, ljubila druge tražeći u njihovim poljupcima njegove usne,
u njihovim zagrljajima njegove ruke. Svakog sam uspoređivala sa njim i svaki je
gubio, svakog sam odbijala...a o njemu nisam ništa baš ništa znala.
Oko Božića 2004 sam od jednog njegovog prijatelja saznala da se vratio natrag u
Zagreb, dao mi je njegov broj mobitela. Razgovarali smo par puta i svaki put bih
bila sve sigurnija u to da ga volim. Svi su znali da u mom životu postoji jedan
Josip, ali nitko nije znao tko je taj Josip, nitko osim moje najbolje frendice.
Ptice ispod moga prozora su cvrkutale njegovo ime, onaj kamen na kojem smo
sjedili onu noć već je znao zašto uporno dolazim tamo, jastuk je znao čije ću
ime dozivati u snu...svi su znali, ali nije znao on...jedina zvijezda moje
noći, jedini i glavni lik mog života..... Ne nisam ga voljela, obožavala sam
ga..... koliko sam samo snova i želja imala, željela sam svoju budućnost
provesti sa njim. mislila sam da mi je on stvarno suđen, ali očito nije bio...
Svima sam postala jako dosadna sa stalnim pričanjem o njemu, uspjeli su me
nagovoriti da mu pošaljem mail, pismo ili bilo što samo da mu konačno priznam da
je on onu noć zauvijek promijenio moj život....poslušala sam ih, napisala mu dugo
dugo pismo , sve sam mu objasnila, koliko sam ga voljela i koliko ga još volim...
Nadala sam se da će mi odgovoriti, da će napisati barem nešto, pa da je i napisao
kako sam mu odvratna ja bih bila zadovoljna s time, jer onda bih ga bar
zamrzila...ali ništa. 20 dana sam smišljala glupe razloge i opravdavala ga pred
samom sobom zašto još uvijek nije odgovorio... Ali shvatila sam da je dosta
laganja i zavaravanja, da je htio odgovoriti već bi to napravio. Razočarao me je
strašno, bio je moja vizija najsavršenijeg bića koje uvijek zna što treba
napraviti u kojem trenutku, imao je sve vrline i nešto sitno mana.... Nitko mi
ne može reći da sam se zaljubila u njega zbog njegovog fizičkog izgleda, nisam
jer on nema ništa od onoga što bi trebao imati moj idealan muškarac...a stvarno
je čudno da cijeli život maštaš o plavookom princu, a na kraju te zarobe jedne
smeđe oči.... Bila sam rob te ljubavi, pustila da kraj mene prođu bolji i
iskreniji muškarci od njega, koji su me htjeli voljeti, ali ne ja sam ih sve
odbijala, jednog po jednog, misleći kako će uskoro svanuti dan kad će mi doći
«moj» Josip... Ali «moj» Josip nikada nije došao, nije odgovorio na pismo, nije
nazvao više nikada, a kako sam ga samo voljela..... I možda je konačno danas
pravi dan da kažem toj ljubavi ZBOGOM!! Da ju pustim da zauvijek padne u
zaborav, i zaboravim te smeđe oči i tu viziju savršenstva...... Ne, nakon toliko
neprospavanih noći i prolivenih suza, ne mrzim ga niti ću ga ikada moći
mrziti.....već sad na kraju želim samo jedno: da se i on jednom tako
nestvarno i nesretno zaljubi... Da čuva tu ljubav u sebi kao nešto najsvetije i
najdragocjenije što ima, da nema hrabrosti to priznati, a kad prizna da ostane
bez odgovora..... Možda sam zla što mu to želim, ali mogao je ostati muško i
nazvati kad je pročitao pismo, a ne prešutjeti to i ispasti kukavica.... A možda
sam si sama kriva jer sam dopustila srcu da se zaljubi u potpunog stranca, ali
SRCE IMA SVOJE PUTOVE KOJE RAZUM NE PREPOZNAJE!!!
Moja priča je gotova, nadam se da me stvarno čeka sreća negdje u blizini, jer
nakon dvije godine patnje i neostvarenih tisuće želja i snova. zaslužila sam da
budem sretna.......
Tri duga mjeseca, razmišljanja o tebi, gdje si, šta radiš...naš dogovor o kojem samo ja i ti znamo: Samo da prođe jedan mjesec, da se sve sredi, nemoj ti mene zvati, zvat ću ja tebe!-rekao si mi,..
Toliko ti je stalo-pitala sam te?...da, stalo mi je-rekao si, ne bih te zvao da mi nije stalo...
A ja sva sretna, kao malo dijete vjerovala sam ti i sva odvažna u sebi sam, vrištala sva od sreće: VOLI MEEE,..stalo mu je do mene!
Desilo se prije tri mjeseca, kad sam uprskala našu vezu, ne namjerno... htjela sam ga samo za sebe, zauvijek samo za sebe... a on nije htio da se veže za mene, znala sam da nešto krije, ali šta? Ta me je tajna razarala, uvlačeći sumnju u mene poput crva što se polako probijao kroz vijuge moga uma... postajala sam nestrpljiva i nepovjerljiva...osjećala sam, da ga volim ludo ali i da nije u redu da me laže... laž po laž... došla sam do zaključka da ima nekoga. Iako je njegova ljubav prema meni bila čista, svaka njegova riječ je dopirala do mog srca, poput strela i ja sam osjećala nemir i strast... znao je to dobro da radi, pravi srcelomac, sve ono što sam voljela imala sam od njega... ljubav u koju sam se zaklinjala, koju sam tražila, našla sam kod njega ...eh, koliko čekanja i odricanja zbog jednog čovjeka,.. koliko misli i slatkih odlazaka u krevet sa mislima o njemu... da bi saznala na kraju da ima nekoga!
Mi proklete žene, samo neka nas voli, ma koliko ubjedljivo, same se tješimo da nije to što mislimo ali stvarnost se desi bolnija od sve ljubavi koja je izgledala stvarna, sve se pretvori u kristaliće lažne sreće...
Ipak, molio me je za još jednu šansu, a ja mišljah VOLI ME, pa pristah da čekam svog glasnika koji treba meni da se javi, dok se stiša ta zbrka, a ja poput uplašena djeteta, što mi obeća moju lizalicu, pristanem da čekam...i prođoše tri mjeseca...
Danas, sam zamolila moju drugaricu da ga nazove,.. sva sam se tresla od neizvjesnosti i strepnje...a do tada sam proživljavala neprospavane noći sa suzama, od želje da ga čujem, da ga vidim, dolazio je u moj san, stvaran... osjećala sam tople usne kao stvarne ...oh, Bože! koliko sam ga voljela, koliko sam mislila na njega, ti si mi Bože svjedok da je moja ljubav čista i da mogu istrajati dok čekam...ali nažalost! sve je neizvjesno... i dok sam te čekala ljubavi moja jedina, svaki dan u meni je umirala ona slatka nada da ćeš biti pored mene... strah me je prožimao svakim trenutkom i padala sam u laganu umiruću depresiju... da li si se zapitao, šta se dešava kod mene... da li si se zapitao kako sam? Ne znam, nikada to možda neću saznati, a toliko bih te voljela pitati, slušati ili samo gledati... zamišljala sam, kako te ljubim, kako te grlim, kako diram tvoju kosu... sve više si postojao moja opsesija, moja želja, moja strast... a koliko smo razdvojeni, zar nisam živi dokaz - žene koja čeka, koja voli svog mornara, putnika, nazovi se kako hoćeš, jer ja znam ko sam, znam da čvrsto stojim na zemlji, ali ne znam, koliko mi treba da shvatim tvoju ljubav - ako uopšte više postoji za mene... Nema dana, da nisi bio prisutan u mojim mislima, nema noći, suza koje sam ostavljala iza sebe i budila se umorna i sama ... koja ironija života...
Gdje sva ona šarena laža, sve one ljubavne noći što mi ih ti pružaše,.. što sam se budila u zagrljaju jedinog mog dragog, koji si ti i danas... nema tog koji bi mogao zauzeti mjesto tvoje a da ti nisi prisutan - tu si uvijek i kako da mislim o drugom? Ne, ne mogu ja to... ušao si mi u svaku poru moje kože, ušao si u moj život i ja te ne mogu – otjerati - ...volim te, ljubavi moja!
I kad bih htio ponovo biti moj, osjećam da to ne bi bilo kao nekada... moja čula ljubavi, moja tuga, moja strast, iako postoji, mislim da je izgubila onu živopis, onu melodiju emocija što su se uvijek utrkivale u mojoj glavi dok sam htjela biti tvoja... sva ta moja unutarnja poezija, koju si volio kod mene polako gubi značaj, živote moj! Nisi svjestan koliko patim, koliko se plašim ovog razgovora...
Da, ona je nazvala... a on tek, tako kao prolaznik, kao putnik - samo reče: kad dođe "vakat" zvat će me!
Koji "vakat"(vrijeme)....??? Ne...dugo sam čekala!
Pustila sam suzu, obrisala je, i polako sam se okrenula, laganim koracima pošla ka Vilsonovom šetalištu...imam vremena, slobodna kao ptica,.. vrijeme je divno, sunčano, baš za šetnje...i tako polako sam počela shvaćati da je sve bilo lažno, da sam se nadala uzalud. Pitam se: zašto su moje emocije izgubile onu draž, melodiju ljubavi koju sam potiskivala samo za jednog čovjeka, zašto???
U meni još i danas zavrišti ona slatka bol za njim, ona nada, još i danas zaboli me svaka pora u kojoj se on uvukao... sva tišina mojih emocija tupo odzvanja u mom umu, poput zarđale melodije orgulja... daleko je još ono mirno more mog lijepog sjećanja u nepovrat,..
Ostat će zauvijek zapečaćena u jednom krajičku moje ličnosti, kao ožiljak jedne ljubavi i ako ikada dopre moja misao do tebe... a znam da hoće i znam da ćeš tada znati da sam to ja: neka te niko, nikada ne voli kao što sam te voljela ja!
Postojala sam pre nego sto je bilo šta postojalo u Univerzumu, postojala sam pre nego sto je postojala priroda, postojala sam prije nego sto je postojao covek.
Bila sam usamljena, htela sam da podelim sve ovo sto nosim sa sobom kroz nebrojene vekove i stvorila sam svet koji sam htela da se mojim imenom zove.
Uvukla sam se u more i jezera, u reke i potoke, u planine i beskrajna polja, u sume i proplanke.
Ja sam ona u kojoj se umivate, ja sam ona u kojoj lice svoje ogledate, ja sam ona koju udisete.
Volim da dodjem iznenada, kada se nenadate, volim da vam oduzmem dah, volim da vam oduzmem moc govora.
Volim da vam srce brzo zakuca, da vam kolena klecaju, da cesto izgovarate nesuvisle recenice.
Volim da zbog mene radite nepromišljene stvari, da se smete kao deca, volim da setate livadama i berete retko cvece.
Volim da ste radosni zbog mene, volim da zbog mene pevate, volim da zbog mene pesme pišete, da zbog mene price izmišljate kojima nijedna bajka ravna nije.
Ali sam tuzna kada me se bojite.
Tukli ste me, mucili, zatvarali u tamne kleti, izbacivali iz hramova, ostavljali me gladnu i zednu, zaklanjali ste sunce od mene, slali vecne kise i tmurne oblake, krali ste duge od mene.
Vezivali ste me lancima, niste mi dali da se sirim i razvijam, govorili ste cak i da ne postojim.
Niste verovali u mene, izmišljali ste strasne stvari samo da prikrijete moje ime, palili ste, pljackali ste, ubijali ste.
Ali sve sam zbog vas izdrzala.
Nisam se bunila, plakala sam u tajnosti da me ne vidite nesrecnu, da vas ne rastuzim.
Sve lance sam pokidala, sve sam oblake rasterala, nepriemetno, tiho i tajno, da mi se ne prepadnete naprasno.
Sunjala sam se kao mio lopov oko vasih srca, omeksivala ograde koje ste postavljali i mislili ste da vam se nece moci nikada vise ukloniti.
Brisala sam vam suze sa lica kada ste mislili da vam ih nema ko obrisati, terala na smeh kada ste mislili da cete vecno plakati, terala vas na govor i tada kada biste se zarekli na vecno cutanje.
Ne bojte se.
Primite me u svoje dvorove, otvorite mi vase hramove.
Primpremite sudove duse svoje da vam ih napunim radoscu i veseljem.
Ja cu biti vasa molitva, ja cu biti vas vid kada ne vidite, ja cu biti vas sluh kada ne cujete, ja cu vas nahraniti kada ogladnite, ja cu vas napojiti kada ozednite.
Ja cu biti vasa svetlost u mraku, ja cu biti put po kojim cete hoditi kada budete mislili da prolazite nepoznatim predelima.
Ne bojte se.
Otvorite srce i primite me u sebe.
Jer sam tu.
Jer postojim.
Minutu iza ponoći telefon je zazvonio i trgnuo me iz sna .
"Koji to slijepi putnik noći , nabode baš moj broj ?" -upitah se i ljutito bacih jorgan sa sebe , ali ostadoh ležati neko vrijeme ostavljajući neznancu vremena da se sjeti , kako i nije pametno zvati u ponoć , pa da lijepo spusti slušalicu .
Ali ne lezi vraže telefon ponovo poče da zvoni . "Kako mu ne programirah kakvu bolju melodiju od ove ? "- pomislih mrzovoljno i ne paleći svjetlo požurih bosonoga gazeći mjesečevo lišće koje se bijaše prosulo po tepihu .
Podigla sam slušalicu i zatvorenih očiju rovim po memorisanim riječima
blažeg značenja kako bih spakovala psovku , jer ne rado psujem .
"Halo !" - dreknuh u slušalicu i počeh odbrojavati sekunde tišine koja potom zavlada oko mene ...
" Halo , ja sam " - progovori tiho glas kojeg sam poslednji put čula prije sto godina i koji mjesec duže .
.......Moja prva ljubav / moj prvi pređen most .....
Da , bijo to on . Znači nije mrtav kao što sam ja to zamišljala . Još je tu negdje iza zida moga života , polu - živ , ali ipak dovoljno živ da me nazove u ponoć i ddodirne davno potisnuta sjećenja iz srčane komore .
Nisam bila sigurna da bi on imao to kefalo izrazti se istim riječima , ali mora da je pomislijo nešto slično . Ali u meni , ni njega ni mene . Samo glas koi mi sa onu stranu žice kroz uši protura davno zagubljen početak nekakve tužne romeojulijevske balade , spominjući događanje najveće ljubavi čiju hronologiju ne mogu da pratim .
Slušam ništa ne govorim . Glas mu plačan kao one jeseni kada smo se vraćali iz " hrama mrtvih ljubavi " gdje smo između ostalog sahranili i našu sedam godina dugu ljubav .
"Sjećaš li se da niko osim nas , nije vjerovao u to ?" - pita me , dok se uporno pokušavam sjetiti , kako da formulišem kraj razgovora , a da ne uvrijedim ono ne doraslo dijete u njemu , kojeg su mazili i pazili , kao da je svijet zavisio samo od toga , koliko će on biti srećan i zadovoljan .
I odjedom ono sudbonosno : " Želim da mi oprostiš i da mi se vratiš ... ...."Nisam prestao da te volim ... - tako nešto .
U ogledalu susrećem ono što bi trebalo biti moj lik obavijen mjesečevom svilom , i konstatujem da ne poznajem tu ženu . Oči su joj hladne , i nekako metalno zelene . Ispod očne jabučice dvije bore u znaku slova
"T" , kao Tuga koja je godinama ne smetano stanovala u tim očima , da bi se na kraju pretočila i skamnjena ostala blizu smijavica na oba obraza.
" Hvala ti što si mi ostavio tolike godine , da mogu razmisliti o tome !" - rekoh mu ironično , zagledavši se ponovo u ono lice u ogledalu koje mi odmah reče , da je od tada prošlo petnaest godina .
" Nisi trebala da odeš u Njemačku ! " - Mogli smo pokušati ponovo a znaš i sama da sam se oženio s njom ne iz ljubavi , nego zbog majke .
"Je li ti živa majka ? " - upitah , ko zna zašto .
" Nije , umrla je " - odgovara s tugom u glasu .
Htjedoh dodati da će joj biti previše vruće u džehenemu , ali ne mogadoh , ne zbog nje , nego zbog toga što nemam prava da sudim .A Allah sve zna !
"Jadno siroče ! " - porugah mu se samo , ne bi li se sjetio da je on meni bio sve , pa čak i majka koja mi bijaše umrla mnogo prije njegove .
"Umorna sam moram spavati " - slagah , a u stvari samo htjedoh da oboje izađemo sa polja obostranog poraza bez rana ,i ako ikako može bez ponovnog viđenja ovaj put zauvjek .
" Zašto se ne vratiš u rodni kraj ?" - pita na kraju , da ne bi rekao kako bi bilo super da se i on pokraj nekoga
skrasi kada mu je izabranica majčinog mu srca našla drugoga , čim mu je majka umrla .
"Nemogu "- rekoh iskreno . Vrijeme je da kreneš moim putem , kojemu sam svaku stopu zalila suzama dok ste ti i ona prolazili zagrljeni pokraj mene .
" Želiš da mi se osvetiš ? " - konstatuje dok mu se glas već polagano slama na ivici plača .
" Ne ! " - Želim samo da ti kažem ono što osjećam .
" Šta ? " - pita ponovo , jer ne može da shvati da mu poslednja lađa
već tone , te da ostaje na pustom ostrvu sa koga nikada neće zaplivati ka nekoj drugoj obali . A , kao što se to u životu uvijek i pokazalo , kukavice nikada ne nauče plivati do kraja .
" Reci mi to što osjećaš , ali budi iskrena kao i uvijek ! " - zamoli on .
" Hoću reći ću ti ! - Davno si umro u meni ....
Na kraju tišine , desilo se ono što je moralo biti i što sam očekivala . Spustio je slušalicu ..... Pogledah ponovo u ogledalo . Ovaj put bila sam to ja . Prepoznah se po njemu . Mojoj drugoj ljubavi koja se smiješila u dnu zjenice oka .
Ko je to bio ? - upitao me on kada se vratih u krevet i grleći me razmaženo položi glavu na moje grudi .
Niko ! - odgovorih mu .
"Neko je birao pogrešan broj ...
Mislim da je bilo vrijeme da vam ispričam priču..
Ušao sam s smiješkom u tu malu prostoriju nakrcanu ljudima, svi pomalo pripiti pjevali su neke pjesme. Pogledom proletjeh kroz sobu tražeći nju...
Ustvari da krenem od početka
Tog jutra sam krenuo da kupim cigarete u obližnji dućan, koji je kao i uvijek bio krcat starinama što su se muvali tamo cijeli dan. Sjedili ispred dućana, žicali pare za pivu koju bi odma naiskap popili, pa u roku od minute krenuli u potragu za novom. Već sam ih znao po imenu: Žuti, Joso, Vlaho i Topić. A tko ih ne bi kad koliko god pijani znali su tko je gdje i s kim šta radio. Naša Informativna Služba. Ponekad ih je čak i policija dolazila pitati za pomoć kad je bilo neko sranje na kvartu.. Ukratko znali su sve.
Te noći bila je pretučena.
Nisam za to niti znao dok me Joso nije povukao za ruku i rekao mi sto je bilo. "Mali jucer je bilo sranje kod Andreje." Matej, njen bivši je čekao kod njene kuće da se pojavi. Sam bog zna šta je htio od nje. Tamo negdje iza ponoći, ja sam radio, Ivan moj susjed ju je pratio kući. Pouzdan mali, znao sam da će ju čuvati. "Ivan je u bolnici" nonšalantno je rekao Žuti. "Koj’ kurac" pomislio sam. No priča se već izvrtjela u mojoj glavi.
Matej ju je čekao, ona je došla s Ivanom, ovaj je poludio i prebio ga. Puko je definitivno. Otkako mu je stara poginula, stari mu se propio, Andreja prekinula.. više nije bio svoj. "Neće to samo tako proći!" Joso me je pogledao kroz krvave oči, što od alkohola, što od nespavanja i prošaputao.. "Pazi se mali, znaš da nije sasvim svoj."
Krenuo sam prema njenoj kući..
Ako je dobro bit će doma, ako nije ubit ću ga.
Kucam... ponovo...
Zvonim... nitko ne otvara.
Idem oko kuće na stražnja vrata, možda su u vrtu. Nema nikoga, sve je zatvoreno. "Andreja!" poviknuo sam.. nema odgovora.. "Andreja!!" Susjedina mala je izašla u dvorište: "Saša dođi.. Andreja je u Draškovićevoj, starci su kod nje, nije dobro... "
Ovaj dio se niti ja ne sjećam najbolje. Znam da sam nešto promrmljao i otrčao doma po auto. "Šta joj je.. Šta joj je.." mislio sam cijelim putem do bolnice
Ušao sam u onaj smrad sterilno čistog prostora koji se može osjetiti samo u bolnicama. Smrad kemikalija pomiješan sa hrpom staraca koji šire osjećaj, ne miris, osjećaj truleži. Nešto je govorila, nisam je bas doživljavao. Gledao sam u punu čekaonicu jeli tu Tomo, njen stari ili majka teta Katarina. "Izvolite" i ruka na mom ramenu me prenulo iz tog stanja. Pogleda ne mičući s čekaonice pitao sam "Andreja Marić, gdje je?" "Ne znam" bio je odgovor. "Šta ne znaš, koj’ kurac stojiš tu, pogledaj mater ti jebem blesavu!!" "Kako se ti to razgovaraš! Je li?!" odgovorila mi je brkata sestra u bijelom... "Jučer je dovezena, Andreja Marić, gdje je?!" U tom trenutku sam snimio njenog starog kako izlazi kroz vrata i ide prema aparatu za kavu.. "Striček Tomo" uzviknuo sam i potrčao prema njemu.. "Gdje je?" pitao sam, ali vidjevši suze u njegovim očima ostao sam skamenjen. "Saša.. Matej je jučer... Potres mozga... vilica... kritično.." je bilo sve sto sam čuo... "Gdje je?!" kroz suze sam prozborio "Gdje je?!". Odveo me gore na prvi kat, a svaki korak je bio teži od drugoga. Teta Katarina je stajala pored vratiju i gledala u njih. Na njoj se vidjelo da je tu cijelu noć proplakala. "Teta Katarina" rekao sam i primio je za ruku.. Ona me zagrlila i kroz jecaje sam čuo kako šapće njeno ime "Andreja.. moja Andreja". Ostao sam s njima jer za drugo nisam imao snage.
Njene oči, miris njene kose, njen osmjeh koji sam gledao dok sam je držao u svojim rukama su mi konstantno letjeli kroz glavu.
Točno se sjećam svakog trenutka, koji sam proveo s njom. I dan danas kada osjetim parfem koji je nosila stanem i sjetim se..
Doktor je došao kasnije i pozvao Tomu da dođe. Nešto mu je prošaptao, a on je zaplakao i pao na koljena. Teta Katarina me uhvatila za ruku i zavrištala. Ja sam samo bespomoćno sjedio tamo, ne vjerujući dok su mi suze klizile niz obraze.
Odveli su ih da ju vide posljednji put, a ja sam ostao sjediti na stolici; ne shvaćajući.. kako??.. Zašto??
Ustao sam se i nogama kao od olova, korak po korak boreći se sam sa sobom ušao u sobu.
Ležala je na krevetu, plava kosa koju je uvijek držala u repu bila je raširena po jastuku. Usnice koje sam ljubio bile su plave, lice blijedo, bez boje. A njene oči koje sam satima bez prestanka gledao bile su zatvorene. Izgledala je kao mali Anđeo, kao da spava, a ja sam čekao samo da otvori te oči i da se nasmije.. Ali nije.. Više nikada..
Ušao sam s smiješkom u tu malu prostoriju nakrcanu ljudima, svi pomalo pripiti pjevali su neke pjesme. Pogledom proletjeh kroz sobu tražeći nju...
....Kad odjednom suze su krenule teći niz moje lice kada sam se sjetio da je nema. Da je nema u mojim rukama, da nema onog smiješka kojeg je čuvala samo za mene, da nema tih usnica niti tih očiju..
I plakao sam....
I plačem i dan danas kad se sjetim, makar je prošlo puno vremena..
I plakat ću..
Jer ja ju.. još uvijek Volim.
A) Ako si sposoban biti samo sa jednom ženom - žalost!
B) Bilo bi bolje da razumeš. Ne, ne ne razumem?
V) Volim gorde folirante jer zabava će biti bolja. Zatvori vrata, slobodno sami smo...
G)Glumi do mile volje, al' mora se platiti kazna. Kako? Tako što ćete dragi moj voditi ljubav sa njom!
D) Dobro. I šta posle? Odmahnuo je glavom, spustio pogled. Daaaa! Ovo je neka šala? Diši duboko, razmisli, probudi želju, nisi pacijent! Ako nisi tip za avanturu, u redu.
Đ) Djordje iz unutrašnjosti vlada. Drugo stanje vidim ti u očima. Prvom prilikom liznite vino, sladoled. Iz vlažnosti ukusa probudiće se želja, muškost možda ali želja za...
E) E tad sa erekcijom sigurno nećeš kod frizera, pozorište! Burno odradi kod svoje žene!
Ž) Žurno ćete popiti jutarnju kafu, krenuti sa izgovorom kako imate puno posla, u mislima mojih reči.
Z) Zar postoji realnost?! Ne postoji. Tako i zamena za bilo šta, ni žudnja, želja... Stvarnost dodirnutog nas uveri.
I) I nije isto - subjekat, predikat, zamenica, autonomija svesti do zaključka. Na prvi pogled perspektive često jesu. Svaka želja za tim je zavedenost i nestvarnost potrebe. Čežnje rukovode često bez definicije.
J) Jeste da je istina znanje, početak, volja za moć u nama ali ne moraju se isključivo ispunjavati želje drugima. Prvo sebi da bi i drugome bilo lepo.
K) Kakva slučajnost! - na sve je odgovorio osmehom.
L) Lagana bliskost, koja je u jednom trenutku izmedju Djorjda i Tijane blistala, prodirala je jako, snažno, prirodno. Poljubac je bio dugačak i vlažan.
LJ) Ljudi u prolazu misle kako su njih dvoje u ljubavi. U meni letnja zima! Pita me: " Hoćemo li da te ispratimo do stanice" Isti je. Želi da me zadrži da ostanem. Nežno me je opet poljubio. Zašto to radi? Osećala sam trnce kako putuju niz ledja. Kreten! Želi da se sve na tome završi.
M) Mnogo te želim! Rukama sam ga uhvatila za vrat, poljubila. Viče! Nisam znala šta da kažem. Nikada me nije pohvalio, dodirnuo za grudi. Onda se desilo nešto neočekivano. "Ostani još pet minuta!" Zašto, ne znam?!
N) Nije sada vreme da ti kažem. Prija mi tvoja blizina. Misao nije izgovorena, utonu u misli.
NJ) Njegovom jednostavnom razumevanju svaki simbol ukazuje na bilo koje značenje iz dubine, konačne stvarnosti. "Kako se osećaš? Odgovori! " " Sa tri sam raspoloženja, ni jedno od njih nije pozitivno, samo ću ti to odgovoriti!"
NJ) Njemu nije do price. "Izvini nikada ne govorim osvojim problemima." " Djordje, daj mi ruku, želim je držati i pamtiti ovaj dan! " " Nisi premorena i nervozna? Još malo voz treba da stigne? Kasni. Izaberi dobro mesto, odmori se, javi da si stigla." "Što?" " Iz ravnodušnosti!" Evo dolazi na peron broj dva. "Da ne zakasnim?" "Nećeš. Zovi slobodno!" Ovaj rastanak otvara druga pitanja tako da smo se poljubili u obraz.
O)Odlazim. Idem u nazad da bih ga još gledala. U vozu je bilo prepuno tako da sam morala da stojim u hodniku vrebajući priliku da ugrabim neko mesto. negde oko Valjeva nadjem mesto i sednem. Sve vreme premotavam film, njegove pokrete, reči. Zašto mislim na nekoga koga sam skoro upoznala? Stigla sam u Užice. Nisam mu se javila. Za par dana cu se vratiti i videti ga sa belom orhidejom na vratima na mestu gde treba da imam promociju, u kuci Djure Jakšića. 09.12.2003. Dok sam pozdravljala goste razmišljala sam, možda kasni ali sigurno dolazi. Bila sam toliko sigurna isto kao i da cu da ga zagrlim, da mu kažem da mi je stalo do njega... U tim mislima gospodin koji radi tu reče: " Cveće za Vas, damo! Predivno izgleda buket za mene! Zauvek ostaje simbol ljubavi i pažnje. Pogledala sam poruku. Bio je to buket od moje drage sestre i zeta. Iskreno moja radost je bila milija i ipak je to moja prva promocija u velikom gradu. Odluka je čvrsta da ostanem nasmejana. Jer tu su samnom oni koji me vole i ja njih.
P) Promocija je ostala u srcu. Ko zna dali ce ih biti jos. Sutradan otvaram internet poštu i njegova je tu. Kaže da je tih dana bio u gužvi! Opravdano, nema šta da se kaže. Jedino da kasnim za priču.
R) Rekla sam otmeno:" Mili, u ponedeljak cu ti poslati izvini nisam stigla da doradim onu o nama. Kada bude gotova polaću ti je drugi put za uspomenu. Ili odgovor glasi da nadam se da ćemo se uskoro videti. Samo što ja nikada ne planiram sutra. Onaj trenutni tren mogu da ti kažem nešto, kažem ili ne kažem.
S) Sama sa sobom u svim pogledima života, samo maštanje i bežanje od istine. Sve što sam želela, planirala ostavilo je sve na svoj način trag izmedju lepog u ružnog. Trudim se istom merom da zaboravim. Želim da budim nova ostvarenja za nepredvidive ljubavi, rizike, izazove sa dugim predigrama. Oči u oči, ljudi greše. Za ljubav godine nisu prepreka. U pitanju je sloboda razuma, otvorenog duha. Jednostavnost je uloga.
T) Tanka je nit sreće. Sa toliko glupsti je tražimo. Kada je prekinu vežu čvor i nikada ne bude ista, nikada ni u jednoj stvarnosti ne produžava agoniju. Ne zavaravaj se onim što nikada ne može i neće biti. Minut je vredan tamo negde gde nismo svesni. Idi ka žudnji koja će biti.
Ć) Tako će prolaynost proplakati vreme bez krika beznadja. Mi sveci misija stvaramo filozofske želje iz nekog veka koji nam je nepoznat. Svako duhovno stanje u subjektu ljubavi tišti suštinu osećanja zanemareno. Gledamo kroz sva ta pitanja, to je provalija hrabrosti! I širi se u beskonačnost, ali naša vatra će se razgoreti. Očajne kako da doživim trenutke u kojima će se sve razumeti.
U) Uz odricanje volja je subjektivna, praznina unutrašnja materijalna pustinja, beskrajna moderna tragedija. Taj fenomen boluje u povratku, u haosu vrti se u krug, kao rulet uvek na gubitku. Kad je u dobitku tada život istraja dok trepne ostvarenje blistave sadašnjosti. Ožalošćenosti kasno je za nepostavljena pitanja u sebi.
U) U snu bez obzira što si rekao da je razlika u godinama, da nisi zgodan, dugo planiram da ti kažem šta osećam prema tebi. Ovo je deo poslovnih manira. Onda sam ga poljubila. Oboje smo osetili kako nam niz ledja putuje hiljadu iglica. Od tog osećanja, zadovoljstva zagrljaj je bio sve strasniji i strasniji. Oboje smo osećali onaj poznati fluid. Ljubili smo se divlje i pomamno tvoje su ruke klizile po mom vratu. Jecala sam od zadovoljstva i vatre koja se polako rasplamsavala. Zavuci mi ruku ispod suknje, prstima pronadji osetljivo mesto. Nemoj da prestaješ. Krupnim šakama obuhvati oko struka. Ono što se dogodilo bio je plod njegovih najvrelijih fantazija. Pokreti u ritmu budili su svaku njegovu poru. Eksplodirao je. Stegla sam ga do bola. Spustio se polako kraj mene. Ljubila sam ga po stomaku i grabila ga oko struka. Osetila ga je u istom trenutku, on je osetio svu dubinu njenih najintimnijih delova tela, osećala je svaki njegov mišić koji ju je parao do bola. Dogodilo se! Snažan grč i čvrst zagljaj. Sona je mirisala na jagode. Ne budali, od kuda sada jagode u zimu? To su mandarine. Moji pokreti su bili još vatreniji i agresivniji i nije bio kraj. Istina je, sveća je imala miris jagode a i san urezan.
F) Fenomen je čovekovo srce, mozak, čovek koji se ponosi sa majkom. Prospi u proleće vernost za voće koje je rodilo pre 35 godina. On posadi razdraženost. Bolje bi bilo da si Egiptu uživao. Ipak nešto slaviš. To te ispunjava da nedeljom se kupaš u bazenu sa svojom starom. U divnoj noći zaspao si kao jagnje. Od vazduha? Da, i od mladosti. Nema sumnje da su se negde te dve strane njegove ličnosti borile u njegovom srcu. " Gospodjice, da idemo negde na kafu?" "Može Djordje." Uspeo si spasiti prah. Nije ni važno što nismo vodili ljubav. I mislim da nema žene koja nije prevarena. I nisam to morala biti i ja. U tebi je želja tinjala. " U što danas jako pada sneg- iygovorila sam. Pkrio me svojim kaputom i poljubio u kosu.
H) Hoću da joj kažem da mi je drago što si bio deo moje mašte! Nemojte mi ništa govoriti! U mom životu je važno biti tvrdoglav, da izdržim do neke granice i udarim glavom u zid. Ne znam šta vi radite kada poludite ali razumljivo je da duh postoji, živ i stvaran leptir. Paranoično ulazi nevin u avanturu priče i tako ulazite u starost kao u luksuz. Odlučićemo ko ima talenta. Surovi susret sledi da bi bila kao Isidora Dankan, Evita.
C) Crveno neka podseti na ružu, na boju ljubavi, bika u znaku bika, na vrelu upornost tvrdoglavosti bez uzdaha, kajanja zgažene emocije koja su obeležje pesnika.
Č) Čuje se šapat andjela. Prestaju sa pesmom. Čitaćemo se.
DŽ)Džurijran kaže: O, kamo sreće da sam stablo koje ne cveta, ne radja. Plodnost više boli od jalovosti. Patnja onoga koji ima i od koga se ne uzima je strasnija od očaja bednika. Kamo sreće da sam suvi bunar u koji ljudi bacaju kamenje. To je lakše nego da sam izvor koji žedni preskaču i ne piju iz njega.
Kamo sreće da sam svirala koju gaze, to je lakše nego da sam lira srebrnih žica u nekom domu čiji domaćin nema prste, a ukućani ne čuju. Mi smo sadašnja priča. Objavi mi je, brbljivci je rodjendan.
Š) Šta je bol smelosti? Nije bilo tako sudjeno. Nisam tolika neznalica da ne bih shvatila da muškarci moraju imati dva lica zbog kraja priče, zbog kraja priče. Zbog nekoliko reči da se ponašate kao da ste pobedili žalost. Nije tako kao i ove poslednje reči. Ostaje ruka sa rukom da se rukujemo. Odloženo vreme. Bliski smo drugovi. Ljubav je danas postala istaknuta filozofija bez imalo jednostavnosti.
A) Ako si sposoban biti samo sa jednom ženom - žalost!
B) Bilo bi bolje da razumeš. Ne, ne ne razumem?
V) Volim gorde folirante jer zabava će biti bolja. Zatvori vrata, slobodno sami smo...
G)Glumi do mile volje, al' mora se platiti kazna. Kako? Tako što ćete dragi moj voditi ljubav sa njom!
D) Dobro. I šta posle? Odmahnuo je glavom, spustio pogled. Daaaa! Ovo je neka šala? Diši duboko, razmisli, probudi želju, nisi pacijent! Ako nisi tip za avanturu, u redu.
Đ) Djordje iz unutrašnjosti vlada. Drugo stanje vidim ti u očima. Prvom prilikom liznite vino, sladoled. Iz vlažnosti ukusa probudiće se želja, muškost možda ali želja za...
E) E tad sa erekcijom sigurno nećeš kod frizera, pozorište! Burno odradi kod svoje žene!
Ž) Žurno ćete popiti jutarnju kafu, krenuti sa izgovorom kako imate puno posla, u mislima mojih reči.
Z) Zar postoji realnost?! Ne postoji. Tako i zamena za bilo šta, ni žudnja, želja... Stvarnost dodirnutog nas uveri.
I) I nije isto - subjekat, predikat, zamenica, autonomija svesti do zaključka. Na prvi pogled perspektive često jesu. Svaka želja za tim je zavedenost i nestvarnost potrebe. Čežnje rukovode često bez definicije.
J) Jeste da je istina znanje, početak, volja za moć u nama ali ne moraju se isključivo ispunjavati želje drugima. Prvo sebi da bi i drugome bilo lepo.
K) Kakva slučajnost! - na sve je odgovorio osmehom.
L) Lagana bliskost, koja je u jednom trenutku izmedju Djorjda i Tijane blistala, prodirala je jako, snažno, prirodno. Poljubac je bio dugačak i vlažan.
LJ) Ljudi u prolazu misle kako su njih dvoje u ljubavi. U meni letnja zima! Pita me: " Hoćemo li da te ispratimo do stanice" Isti je. Želi da me zadrži da ostanem. Nežno me je opet poljubio. Zašto to radi? Osećala sam trnce kako putuju niz ledja. Kreten! Želi da se sve na tome završi.
M) Mnogo te želim! Rukama sam ga uhvatila za vrat, poljubila. Viče! Nisam znala šta da kažem. Nikada me nije pohvalio, dodirnuo za grudi. Onda se desilo nešto neočekivano. "Ostani još pet minuta!" Zašto, ne znam?!
N) Nije sada vreme da ti kažem. Prija mi tvoja blizina. Misao nije izgovorena, utonu u misli.
NJ) Njegovom jednostavnom razumevanju svaki simbol ukazuje na bilo koje značenje iz dubine, konačne stvarnosti. "Kako se osećaš? Odgovori! " " Sa tri sam raspoloženja, ni jedno od njih nije pozitivno, samo ću ti to odgovoriti!"
NJ) Njemu nije do price. "Izvini nikada ne govorim osvojim problemima." " Djordje, daj mi ruku, želim je držati i pamtiti ovaj dan! " " Nisi premorena i nervozna? Još malo voz treba da stigne? Kasni. Izaberi dobro mesto, odmori se, javi da si stigla." "Što?" " Iz ravnodušnosti!" Evo dolazi na peron broj dva. "Da ne zakasnim?" "Nećeš. Zovi slobodno!" Ovaj rastanak otvara druga pitanja tako da smo se poljubili u obraz.
O)Odlazim. Idem u nazad da bih ga još gledala. U vozu je bilo prepuno tako da sam morala da stojim u hodniku vrebajući priliku da ugrabim neko mesto. negde oko Valjeva nadjem mesto i sednem. Sve vreme premotavam film, njegove pokrete, reči. Zašto mislim na nekoga koga sam skoro upoznala? Stigla sam u Užice. Nisam mu se javila. Za par dana cu se vratiti i videti ga sa belom orhidejom na vratima na mestu gde treba da imam promociju, u kuci Djure Jakšića. 09.12.2003. Dok sam pozdravljala goste razmišljala sam, možda kasni ali sigurno dolazi. Bila sam toliko sigurna isto kao i da cu da ga zagrlim, da mu kažem da mi je stalo do njega... U tim mislima gospodin koji radi tu reče: " Cveće za Vas, damo! Predivno izgleda buket za mene! Zauvek ostaje simbol ljubavi i pažnje. Pogledala sam poruku. Bio je to buket od moje drage sestre i zeta. Iskreno moja radost je bila milija i ipak je to moja prva promocija u velikom gradu. Odluka je čvrsta da ostanem nasmejana. Jer tu su samnom oni koji me vole i ja njih.
P) Promocija je ostala u srcu. Ko zna dali ce ih biti jos. Sutradan otvaram internet poštu i njegova je tu. Kaže da je tih dana bio u gužvi! Opravdano, nema šta da se kaže. Jedino da kasnim za priču.
R) Rekla sam otmeno:" Mili, u ponedeljak cu ti poslati izvini nisam stigla da doradim onu o nama. Kada bude gotova polaću ti je drugi put za uspomenu. Ili odgovor glasi da nadam se da ćemo se uskoro videti. Samo što ja nikada ne planiram sutra. Onaj trenutni tren mogu da ti kažem nešto, kažem ili ne kažem.
S) Sama sa sobom u svim pogledima života, samo maštanje i bežanje od istine. Sve što sam želela, planirala ostavilo je sve na svoj način trag izmedju lepog u ružnog. Trudim se istom merom da zaboravim. Želim da budim nova ostvarenja za nepredvidive ljubavi, rizike, izazove sa dugim predigrama. Oči u oči, ljudi greše. Za ljubav godine nisu prepreka. U pitanju je sloboda razuma, otvorenog duha. Jednostavnost je uloga.
T) Tanka je nit sreće. Sa toliko glupsti je tražimo. Kada je prekinu vežu čvor i nikada ne bude ista, nikada ni u jednoj stvarnosti ne produžava agoniju. Ne zavaravaj se onim što nikada ne može i neće biti. Minut je vredan tamo negde gde nismo svesni. Idi ka žudnji koja će biti.
Ć) Tako će prolaynost proplakati vreme bez krika beznadja. Mi sveci misija stvaramo filozofske želje iz nekog veka koji nam je nepoznat. Svako duhovno stanje u subjektu ljubavi tišti suštinu osećanja zanemareno. Gledamo kroz sva ta pitanja, to je provalija hrabrosti! I širi se u beskonačnost, ali naša vatra će se razgoreti. Očajne kako da doživim trenutke u kojima će se sve razumeti.
U) Uz odricanje volja je subjektivna, praznina unutrašnja materijalna pustinja, beskrajna moderna tragedija. Taj fenomen boluje u povratku, u haosu vrti se u krug, kao rulet uvek na gubitku. Kad je u dobitku tada život istraja dok trepne ostvarenje blistave sadašnjosti. Ožalošćenosti kasno je za nepostavljena pitanja u sebi.
U) U snu bez obzira što si rekao da je razlika u godinama, da nisi zgodan, dugo planiram da ti kažem šta osećam prema tebi. Ovo je deo poslovnih manira. Onda sam ga poljubila. Oboje smo osetili kako nam niz ledja putuje hiljadu iglica. Od tog osećanja, zadovoljstva zagrljaj je bio sve strasniji i strasniji. Oboje smo osećali onaj poznati fluid. Ljubili smo se divlje i pomamno tvoje su ruke klizile po mom vratu. Jecala sam od zadovoljstva i vatre koja se polako rasplamsavala. Zavuci mi ruku ispod suknje, prstima pronadji osetljivo mesto. Nemoj da prestaješ. Krupnim šakama obuhvati oko struka. Ono što se dogodilo bio je plod njegovih najvrelijih fantazija. Pokreti u ritmu budili su svaku njegovu poru. Eksplodirao je. Stegla sam ga do bola. Spustio se polako kraj mene. Ljubila sam ga po stomaku i grabila ga oko struka. Osetila ga je u istom trenutku, on je osetio svu dubinu njenih najintimnijih delova tela, osećala je svaki njegov mišić koji ju je parao do bola. Dogodilo se! Snažan grč i čvrst zagljaj. Sona je mirisala na jagode. Ne budali, od kuda sada jagode u zimu? To su mandarine. Moji pokreti su bili još vatreniji i agresivniji i nije bio kraj. Istina je, sveća je imala miris jagode a i san urezan.
F) Fenomen je čovekovo srce, mozak, čovek koji se ponosi sa majkom. Prospi u proleće vernost za voće koje je rodilo pre 35 godina. On posadi razdraženost. Bolje bi bilo da si Egiptu uživao. Ipak nešto slaviš. To te ispunjava da nedeljom se kupaš u bazenu sa svojom starom. U divnoj noći zaspao si kao jagnje. Od vazduha? Da, i od mladosti. Nema sumnje da su se negde te dve strane njegove ličnosti borile u njegovom srcu. " Gospodjice, da idemo negde na kafu?" "Može Djordje." Uspeo si spasiti prah. Nije ni važno što nismo vodili ljubav. I mislim da nema žene koja nije prevarena. I nisam to morala biti i ja. U tebi je želja tinjala. " U što danas jako pada sneg- iygovorila sam. Pkrio me svojim kaputom i poljubio u kosu.
H) Hoću da joj kažem da mi je drago što si bio deo moje mašte! Nemojte mi ništa govoriti! U mom životu je važno biti tvrdoglav, da izdržim do neke granice i udarim glavom u zid. Ne znam šta vi radite kada poludite ali razumljivo je da duh postoji, živ i stvaran leptir. Paranoično ulazi nevin u avanturu priče i tako ulazite u starost kao u luksuz. Odlučićemo ko ima talenta. Surovi susret sledi da bi bila kao Isidora Dankan, Evita.
C) Crveno neka podseti na ružu, na boju ljubavi, bika u znaku bika, na vrelu upornost tvrdoglavosti bez uzdaha, kajanja zgažene emocije koja su obeležje pesnika.
Č) Čuje se šapat andjela. Prestaju sa pesmom. Čitaćemo se.
DŽ)Džurijran kaže: O, kamo sreće da sam stablo koje ne cveta, ne radja. Plodnost više boli od jalovosti. Patnja onoga koji ima i od koga se ne uzima je strasnija od očaja bednika. Kamo sreće da sam suvi bunar u koji ljudi bacaju kamenje. To je lakše nego da sam izvor koji žedni preskaču i ne piju iz njega.
Kamo sreće da sam svirala koju gaze, to je lakše nego da sam lira srebrnih žica u nekom domu čiji domaćin nema prste, a ukućani ne čuju. Mi smo sadašnja priča. Objavi mi je, brbljivci je rodjendan.
Š) Šta je bol smelosti? Nije bilo tako sudjeno. Nisam tolika neznalica da ne bih shvatila da muškarci moraju imati dva lica zbog kraja priče, zbog kraja priče. Zbog nekoliko reči da se ponašate kao da ste pobedili žalost. Nije tako kao i ove poslednje reči. Ostaje ruka sa rukom da se rukujemo. Odloženo vreme. Bliski smo drugovi. Ljubav je danas postala istaknuta filozofija bez imalo jednostavnosti.
Šta je ovo..........opet neka PRIČA iz novina ili knjige..........biće da je ovo privatno PORTAL SUPERBAKE..................
Mislim da je bilo vrijeme da vam ispričam priču..
Ušao sam s smiješkom u tu malu prostoriju nakrcanu ljudima, svi pomalo pripiti pjevali su neke pjesme. Pogledom proletjeh kroz sobu tražeći nju...
Ustvari da krenem od početka
Tog jutra sam krenuo da kupim cigarete u obližnji dućan, koji je kao i uvijek bio krcat starinama što su se muvali tamo cijeli dan. Sjedili ispred dućana, žicali pare za pivu koju bi odma naiskap popili, pa u roku od minute krenuli u potragu za novom. Već sam ih znao po imenu: Žuti, Joso, Vlaho i Topić. A tko ih ne bi kad koliko god pijani znali su tko je gdje i s kim šta radio. Naša Informativna Služba. Ponekad ih je čak i policija dolazila pitati za pomoć kad je bilo neko sranje na kvartu.. Ukratko znali su sve.
Te noći bila je pretučena.
Nisam za to niti znao dok me Joso nije povukao za ruku i rekao mi sto je bilo. "Mali jucer je bilo sranje kod Andreje." Matej, njen bivši je čekao kod njene kuće da se pojavi. Sam bog zna šta je htio od nje. Tamo negdje iza ponoći, ja sam radio, Ivan moj susjed ju je pratio kući. Pouzdan mali, znao sam da će ju čuvati. "Ivan je u bolnici" nonšalantno je rekao Žuti. "Koj’ kurac" pomislio sam. No priča se već izvrtjela u mojoj glavi.
Matej ju je čekao, ona je došla s Ivanom, ovaj je poludio i prebio ga. Puko je definitivno. Otkako mu je stara poginula, stari mu se propio, Andreja prekinula.. više nije bio svoj. "Neće to samo tako proći!" Joso me je pogledao kroz krvave oči, što od alkohola, što od nespavanja i prošaputao.. "Pazi se mali, znaš da nije sasvim svoj."
Krenuo sam prema njenoj kući..
Ako je dobro bit će doma, ako nije ubit ću ga.
Kucam... ponovo...
Zvonim... nitko ne otvara.
Idem oko kuće na stražnja vrata, možda su u vrtu. Nema nikoga, sve je zatvoreno. "Andreja!" poviknuo sam.. nema odgovora.. "Andreja!!" Susjedina mala je izašla u dvorište: "Saša dođi.. Andreja je u Draškovićevoj, starci su kod nje, nije dobro... "
Ovaj dio se niti ja ne sjećam najbolje. Znam da sam nešto promrmljao i otrčao doma po auto. "Šta joj je.. Šta joj je.." mislio sam cijelim putem do bolnice
Ušao sam u onaj smrad sterilno čistog prostora koji se može osjetiti samo u bolnicama. Smrad kemikalija pomiješan sa hrpom staraca koji šire osjećaj, ne miris, osjećaj truleži. Nešto je govorila, nisam je bas doživljavao. Gledao sam u punu čekaonicu jeli tu Tomo, njen stari ili majka teta Katarina. "Izvolite" i ruka na mom ramenu me prenulo iz tog stanja. Pogleda ne mičući s čekaonice pitao sam "Andreja Marić, gdje je?" "Ne znam" bio je odgovor. "Šta ne znaš, koj’ kurac stojiš tu, pogledaj mater ti jebem blesavu!!" "Kako se ti to razgovaraš! Je li?!" odgovorila mi je brkata sestra u bijelom... "Jučer je dovezena, Andreja Marić, gdje je?!" U tom trenutku sam snimio njenog starog kako izlazi kroz vrata i ide prema aparatu za kavu.. "Striček Tomo" uzviknuo sam i potrčao prema njemu.. "Gdje je?" pitao sam, ali vidjevši suze u njegovim očima ostao sam skamenjen. "Saša.. Matej je jučer... Potres mozga... vilica... kritično.." je bilo sve sto sam čuo... "Gdje je?!" kroz suze sam prozborio "Gdje je?!". Odveo me gore na prvi kat, a svaki korak je bio teži od drugoga. Teta Katarina je stajala pored vratiju i gledala u njih. Na njoj se vidjelo da je tu cijelu noć proplakala. "Teta Katarina" rekao sam i primio je za ruku.. Ona me zagrlila i kroz jecaje sam čuo kako šapće njeno ime "Andreja.. moja Andreja". Ostao sam s njima jer za drugo nisam imao snage.
Njene oči, miris njene kose, njen osmjeh koji sam gledao dok sam je držao u svojim rukama su mi konstantno letjeli kroz glavu.
Točno se sjećam svakog trenutka, koji sam proveo s njom. I dan danas kada osjetim parfem koji je nosila stanem i sjetim se..
Doktor je došao kasnije i pozvao Tomu da dođe. Nešto mu je prošaptao, a on je zaplakao i pao na koljena. Teta Katarina me uhvatila za ruku i zavrištala. Ja sam samo bespomoćno sjedio tamo, ne vjerujući dok su mi suze klizile niz obraze.
Odveli su ih da ju vide posljednji put, a ja sam ostao sjediti na stolici; ne shvaćajući.. kako??.. Zašto??
Ustao sam se i nogama kao od olova, korak po korak boreći se sam sa sobom ušao u sobu.
Ležala je na krevetu, plava kosa koju je uvijek držala u repu bila je raširena po jastuku. Usnice koje sam ljubio bile su plave, lice blijedo, bez boje. A njene oči koje sam satima bez prestanka gledao bile su zatvorene. Izgledala je kao mali Anđeo, kao da spava, a ja sam čekao samo da otvori te oči i da se nasmije.. Ali nije.. Više nikada..
Ušao sam s smiješkom u tu malu prostoriju nakrcanu ljudima, svi pomalo pripiti pjevali su neke pjesme. Pogledom proletjeh kroz sobu tražeći nju...
....Kad odjednom suze su krenule teći niz moje lice kada sam se sjetio da je nema. Da je nema u mojim rukama, da nema onog smiješka kojeg je čuvala samo za mene, da nema tih usnica niti tih očiju..
I plakao sam....
I plačem i dan danas kad se sjetim, makar je prošlo puno vremena..
I plakat ću..
Jer ja ju.. još uvijek Volim.
ČEMU TE KOPIJE PRIČA........hajdemo reći ljubavni.Dajte ljudi ako možete nešto napišite iz vlastite glave,a ne da vam služi za nošenje frizure ( kod žena) ili šišanje kod muškaraca.
ČEMU TE KOPIJE PRIČA........hajdemo reći ljubavni.Dajte ljudi ako možete nešto napišite iz vlastite glave,a ne da vam služi za nošenje frizure ( kod žena) ili šišanje kod muškaraca.
Nije mi samo jasno shta imash protiv zena uistvari prvenstveno protiv mene,pishemo mi dosta iz vlastite glave ali ti nisi u toku dragi moj.....
neko ko nije razumeo tvoju ljubav
citajuci sve ove pricice rijesih i da ja vama ispricam jednu malu pricicu.davno je to bilo ja sam tada bila jos uvijek dijete sa svojih nekih mozda 15 godina.tamo na toj planini gdje sam ja provodila svako svoje leto odlazevsi babi i dedi u posjeti upoznala sam i tu porodicu.nase prve komsije.decenijama su nasi odrastali zajedno druzeci se i medjusobno gajeci divno prijateljstvo.upoznala sam njega koji je takodje dolazio u posjetu kod njegovih.on je tada imao skoro 18 godina.svidjala sam mu se svako to ljeto ali ja nikada nisam bila zainteresovana za njega.ne znam ni sama zasto.mozda je to tako bilo sudjeno.znala sam da divan momak, vrijedan. pazljiv veoma zreo tada za svoje godine.vrijeme je prolazilo ja sam manje i isla vise leti na planini jer sam pocela da radim po zavrsetku srednje skole i imala sam rijetko kada slobodan dan tako da nisam i ni imala prilike da idem tamo vise.nakon par godina ja cujem da je on posao za ameriku.bilo mi je drago za njega ali mije bilo nekako zao sto nikada nije bilo medju nama nesto vise od drugarstva i koliko se on trudio.kasnije kada sam ja sve vise i vise spoznavala muski svijet i uvidjela da su svi kreteni i niko nema osjecaja ni za koga sve se svodi na nekom interesu sto jeste krevet uvijek bi se sjetila njega jer sam znala da in nije bio takav, jednostavno sam znala da je on drugaciji.da on zna da cijeni zenu da ta koja bude jednog dana pred njega bice najsrecnija zena na svijetu.posle toga je proslo par godina ja sam srela moga sadasnjega supruga i udala se.on je bio iz amerike.upoznali smo se preko njegovih jer je njegova sestra zivjela blizu mene i tako je to sve pocelo.nevjerovatno ali istinito.nakon mjesec dana dosla sam u americi.moj suprug je divna osoba,covek koji mije u zivotu pruzio sve od ljubavi pa svega drugog.do sada smo u braku skoro 6 godina imamo sina i cerku i skroman zivot.slazemo se super imamo razimijevanja jedno prema drugome.da li slutite sta se d esava sada u prici.prije oko 3 sedmice ja sam njega srela ovdje.onog decka o kome sam vam pomenula na pocetku price i koji je dosao ovamo oko 3 godine prije mene.sreli smo se jer njegova mama je htela mene da vidi jer je znala da sam ja ovdje i posto je ona imala sansu da dodje kod sina u posjeti htjela je da posjeti i mene.on zivi u drugu drzavu.velika je razdaljina izmedju nas.dosao je sa njegovom majkom kod meen kuci.ja nisam mogla da vjerujem svojim ocima da je to on.sve mi je bilo ludo i nevjerovatno.posle svih tih godina ja bas njega da sretnem i gdje bas ovdje.i dalje je bio sladak kao i uvijek.sad jos vise zreo,zavrsio skolu i ima svoj normalan zivot.on je bio sokiran isto koliko i ja.toga dana su bili u posleti oko sat vremena jer su zurili morai su da idu u posjeti kod nekih rodjaka jer se u mome gradu nisu zadrzavaali vise od par dana.on mije poslao poruku i pitao da li mozemo da se cujemo.kako da kazem ne.od toga dana je proslo oko 3 nedelje.cujemo se telefonom i posaljemo jedno drugom poruke i ne mogu da vam kazem kako se osjecam kada pricam sa njim i ista je stvar sa njim.on kaze da sad kjada me je sreo opet nakon svih ovih godina nema sanse da ce da dozvoli da ne ostvari svoj san.on je svjestan da ja imam svoj zivot i da svako ide svojim putem.ja sama to znam i nikada ne bih svoj brak rizikovala ni po koju cijenu.izmedju nas je velika daljina on namjerava da dolje u moj grad opet.mozda za nekih par mjeseci mozda i prije sve zavisi od mene.sta da radim dali da pratim svoje srce i poklonim mu jedan sysret o kojem sad dugo mastala a nikad se nije ostvario.ne mogu da vjerujem da mi se ovo desava.jednostavno je tesko ignorisati.postali smo toliko bliski pricamo bas o svemu i osjecam da nesto dugujemo jedno drugom i ja znam sta je to.dajte svaki moguci komentar.hvala vam sto ste imali strpljenja za ovaj mali tekst.
pozdrav od nekoga ko bi najradije hteo da ostane anoniman. ma i vi bi ste da ste u mojoj situaciji....
U davna vremena živjela je prelijepa kćerka jednog velikog vladara. Došlo je vrijeme za njenu udaju, ali djevojci se ni ko nije svidio, niti sinovi kraljeva, niti vezi ra, niti bogatih trgovaca. Djevojka je sva koga - odbijala. U ovoj zemlji živio je je dan zgodan, ali siromašan mladić koji je zaprosio djevojku. Naravno, i njega je od bila.
Ovaj mladić ode u drugu zemlju da radi, te postane bogat. U svoju zemlju sevratio nakon mnogo godina. Kada se vra tio, poželio je vidjeti djevojku koja ga je odbila. Raspitao se i saznao gdje živi, pa je otišao do njene kuće. Tada se otvoriše vrata, te izadje jedan ružan čovjek...
Kada je čovjek otišao, mladić po kuca na vrata. Otvorila mu ih je nekadaš nja, prelijepa djevojka. Mladić je htio saz nati zašto se udala za tako ružnog čovje ka. Djevojka ga odvede u prelijep ružič njak iza kuće i reče: "Saznat ćeš odgovor. Sada ćeš naći najljepšu ružu u ovoj bašči i donijeti mi je. Ali pod jednim uvjetom: dok budeš išao naprijed, ne smiješ se vraćati - nazad".
Mladić krene. Tamam kad bi pomis lio da je vidio najljepšu ružu, ugledao bi drugu. Pružio bi ruku prema njoj, ugledao bi Ijepšu. Tamam da ubere tu, ugledao bi - drugu. Tako dode do kraja bašče, a nat rag nije smio! A na kraju bijaše uvehla i ružna ruža. Bez nade, ubere tu ružu i do nese je djevojci. Kada mu je u ruci vidjela ovu ružu, djevojka reče: "Sada si shvatio zašto sam izabrala ovog čovjeka".
__________________ Bila sam na IQ testu. Srećom bio je negativan.
