24.jun, lijep i sunčan dan, običan kao i svaki drugi letnji dan u Sjenici, rekli bi mnogi… Dan za izlet do Uvca, do jezera. Ali nije bio… Ni za Sjenicu, ni porodicu Ugljanin, ni za jednog Sjeničaka. 19. ramazan 1437 hidzretske godine, 19. dan posta, petak… džuma namaz.

Tog neobičnog letnjeg dana, Sjenici je po ko zna koji put oduzeta još jedna mladost. Uskraćeno pravo na život, ugašena nada, budućnost, nedosanjani svi snovi. Tog petka, porodica Muhameda Ugljanina (u čaršiji svima znan kao Metko) ostala je bez svog čeda, svog ponosa, svoje Nejre. Sjenica, gradić u kojem se zvako zna i poznaje, zanemeo je. Utopila se Nejra… neverica, muk, plač.

To naše jezero, čuveno po svojoj lepoti, meandrima i pećinama, po beloglavom supu, oduzelo je život Nejri. Kao da mu nije dovoljno što je poznato po prirodnim lepotama, kao da želi da ga upoznaju i zapamte i po tome što često “proguta nekog”. A bilo je mirno poslednjih godina. Ne možemo nabrojati sve njegove žrtve, od kraja 70-tih, kada je i nastalo. Mnoge porodice je ujelo za srce. Abdagiće, Graciće, Haliloviće, Papiće, Šekularce… Nadamo se da je Nejra poslednja njegova žrtva i da je jezero zadovoljilo svoje apetite i želju da bude još poznatije.




Ostaje da žalimo zajedno sa Metkovom porodicom za Nejrom, studentom univerziteta u Novom Pazaru, devojkom koja nije odsanjala svoje snove, devojkom iz dobre i poštene porodice Ugljanin.

Devojci, koja je volela to jezero… Nejri da Allah podari džennetske ljepote a porodici sabur.

Redakcija Sjenica.com
Nedžad Halilović